Namrgođeni šetači šetaće protiv Evrope i briselskog sporazuma, do zgrade Vlade, a posle bi mogli da protegnu noge do Ušća, na Cecin koncert. Baš kao onomad za Srpsku novu godinu kada je Voja Koštunica u prvom redu đuskao uz stihove “srpske majke”. Ipak, vremena su se promenila, politički partneri prešli u drugo jato, pa bi lider DSS, ako ne bude previše pogođen uspehom srboevropejaca, na koncert mogao da ode u malo manjem društvu.
Činjenica je da se DSS-u društvo prilično istanjilo i da su jedina parlamentarna partija koja se protivi evropskoj budućnosti Srbije. Zasad se čini da su krenuli putem radikala kojih nema nigde, sem na uličnim okupljanjima.
U vreme kada se i SPS odriče nasleđa svog osnivača i prvog predsednika Slobodana Miloševića, DSS kao da je ostala jedini baštinik ideja ovog “vidovdanskog proroka”.
U Vidovdanskom proglasu ova partija navodi da se najslavniji datum srpske istorije zamenjuje za datum poniženja kada će i Srbija dobiti pravo da otpočne pregovore o ulasku u EU, zatim da se strane sile i sadašnja vlast rugaju Vidovdanu i kosovskom zavetu…
Nesporno je da je reč o značajnom datumu u srpskoj istoriji, ali zašto bi on bio najslavniji. Šta je slavno u stradanju onolike srpske vojske, porazu na bojnom polju, izručenju u Hag, Sarajevskom atentatu, vidovdanskom saboru opozicije ili političkom skupu na Gazimestanu?
Posle svih nedaća koje su nas zadesile proteklih godina većini građana je verovatno muka od slavljenja smrti, izgubljenih bitaka i politike vođene srednjevekovnim zavetima.
Zbog toga su slični skupovi u poslednjih godinu dana više ličili na zbor slučajnih prolaznika nego na ozbiljne i organizovane proteste kakve dobro pamte srpski trgovi.
Protestovali ili ne, šetali ili ne, Srbija će u petak dobiti datum. Niko ozbiljan ne bi rekao da će posle toga biti rešeni svi naši problemi, jer tek tada nastupa težak posao na upristojavanju i sprovođenju u delo normative EU raspoređene u 35 poglavlja.
Do sada je većina šefova diplomatija EU tražila da se sam datum početka pristupnih pregovora sa Srbijom utvrdi za oktobar. Nemačka i dalje insistira na januaru, a u nacrtu zaključaka piše da pregovori treba da počnu najkasnije u decembru.
Sve je to pomalo igra živaca (Đekna is not dead yet), ali protivnici briselskog sporazuma moraju malo da misle i o tome gde će Srbija biti ako ne uđe u EU.
Savet ministara EU, osim odluke o Srbiji, trebalo bi i da utvrdi stav o sklapanju sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Kosovom. Ko će nam onda biti kriv kada budemo usamljeni štrčali okruženi unijom i tržištem od 600 miliona ljudi?
Sabotiranje razvoja Srbije na kratke staze može biti efikasno za prikupljanje političkih poena, ali ovo nije vreme za “glavu šećera”, već za glavu razuma.