Prošli smo mnogo toga u poslednjih dvadesetak godina. Radili smo na tome da pronađemo rešenja u okviru obrazovnog sistema koja će osigurati da deca i mladi uče o svojim pravima. Razvijali smo i primenjivali različite programe koji su imali za cilj da učenici praktikuju i uživaju prava kako u školama, tako i u lokalnim zajednicama. Trudili smo se da stvorimo okruženje koje podržava slobodnog čoveka u slobodnom društvu.
Kod učenika smo pokušavali da razvijemo osećaj za pravdu i solidarnost, da razviju empatiju, reaguju na nepravdu i ugrožavanje prava drugih – ukratko, učili jedni od drugih kako da branimo ljudska prava i prava deteta. Izgleda da smo mnogo toga i uspeli da uradimo. U prilog toga govore poslednji događaji, vidimo studente, a poslednjih dana i srednjoškolce, kako neustrašivo brane vrednosti demokratskog društva, ne pristajući da žive u društvu koje je lišeno elementarnih ljudskih vrednosti. Danas, više nego ikad ranije, jasno je da obrazovanje o ljudskim pravima mora biti u centru našeg obrazovnog sistema. Moram da verujem da je vaš lični i naš zajednički rad u prethodnim godinama dao značajan doprinos ovome čemu danas svedočimo širom Srbije.
Međutim, došao je trenutak kada treba da pokažemo šta smo i mi naučili i šta trenutno od dece i mladih učimo. Odlučnost studenata i srednjoškolaca u nameri da stvore društvo koje odgovara njihovim potrebama je zadivljujuća. Ali, ona mora biti i inspiracija nama odraslima. Video sam mnoge od vas prethodnih dana na ulicama gradova kako stojite uz vaše učenike, u bezrezervnoj podršci njihovim naporima. Bilo mi je puno srce – o tome smo pričali svih ovih godina. Ipak, neki još uvek čine mnogo toga da spreče, obeshrabre pa čak i naude deci i mladima dok se slobodno okupljaju i slobodno izražavaju stav o pitanjima od njihovog interesa. I to protivzakonito! Svedočili smo ucenama i pretnjama direktora, nastavnika i razrednih starešinama upućenih učenicima koji protestvuju ovih dana, zaključavanju prostorija i onemogućavanja održavanja sastanaka, pa čak i ponižavajućih poruka o nedostatku legitimiteta i kapaciteta dece i mladih da razumeju trenutnu situaciju i kontekst u kojem žive i vlasništvu države nad decom. Da li je potrebno ponoviti da deca imaju pravo da iskažu svoj stav i protest o svim pitanjima koja ih se tiču, pa i o tome da li ovako treba da izgleda zemlja i društvo u kojem će živeti? Da li je potrebno ponovo reći da odrasli, ne samo da ih u tome ne smeju sprečavati, već da su u obavezi i da im omoguće da slobodno uživaju svoja prava? Svakako, dezavuisanje i dezinformisanje javnosti o ovim pitanjima trenutno je na vrhuncu.
U vojnoj doktrini, suština angažovanja drugo i trećepozivaca nije da se dobije rat, već da se smanje žrtve među prvopozivcima kako bi društvo sačuvalo ljudski potencijal za obnovu nakon ratnih katastrofa. Lepo zvuči „deca nam drže čas“, ali to nije normalno, jer mi treba njima da držimo čas. Podrška studentima i srednjoškolcima u vidu saopštenja je neophodna, lepa i poželjna, ali i nedovoljna. Neozbiljno je očekivati od dece da nam odbrane državu i demokratiju! Ne možemo decu demokratiji učiti, a kad je demokratija ugrožena u praksi, gledati sa strane kako oni vode bitku i tapšati ih po ramenima. Ne možemo se zavaravati da će verbalna podrška biti dovoljna da sve nas dovede do cilja koji sami nismo mogli dostići!
Naša podrška mora biti i veća i konkretnija. Ona mora preći sa individualnog na institucionalni nivo – škole kao institucije moraju stati iza svojih učenika i preuzeti deo tereta. Ona mora stići sada i odmah! Nijedno poniženje, koje je ovaj režim naneo prosvetnim radnicima, a bilo ih je nebrojeno, neće biti tako veliko kao ono koje će doći ako ovog puta ostanemo nemi. Zamislite da neki student ili srednjoškolac strada od batinaša koji se svakodnevno šalju na njih – verujem da biste istog časa učinili mnogo više nego što činite sada! Zar treba i to da doživimo! Nemojmo čekati da se to desi – naš aktivan protest to može da spreči. Počnimo ponovo da držimo čas!
Znam da odgovornost ne leži samo na prosvetnim radnicima, slična očekivanja imamo i od ostalih. Ali, i sami vidimo da javnost sa razlogom baš od vas očekuje nešto više. I od toga se ne sme i ne može pobeći. To je pritisak sa kojim se moramo nositi u skladu sa vremenom u kojem živimo. No, teška vremena donose i nove šanse. Šanse koje mogu zauvek promeniti položaj prosvetnih radnika. Kada već ova vlast ostaje nema na vapaje i upozorenja na urušavanje statusa prosvetnih radnika, sada imate priliku da sami svoj status postavite na mesto koje mu pripada. Iskoristite je!
Vreme je da, kao zajednica prosvetnih radnika, pokrenete protest i podržite zahteve srednjoškolaca i studenata, istaknete ih kao svoje i date svoj doprinos odbrani vrednosti našeg društva! Pokrenite nastavna veća, donesite odluke koje moraju biti donesene, verujem da bolje od mene znate šta one podrazumevaju, i postanite deo istorije na način koji dolikuje vašem pozivu, jer ćete svakako biti deo nje, na jedan ili drugi način.
Radovan Cicvarić (1974), direktor Užičkog centra za prava deteta, diplomirao je na Učiteljskom fakultetu u Užicu 1998. godine (danas: Pedagoški fakultet u Užicu). Zvanje master prava deteta stekao je 2010. godine na Univerzitetu u Novom Sadu. Osnivač je i direktor Užičkog centra za prava deteta. Živi i radi u Užicu.