Srbija treba da bude neutralna, da nikako ne ulazi u Evropsku uniju i da trguje sa svima kako bi se što brže razvijala i bogatila. Na to se, otprilike, svodi koncept neutralnosti koji je uoči izbora počela naglašeno da zagovara Demokratska stranka Srbije bivšeg premijera Vojislava Koštunice, suprotstavljajući ga ideji o članstvo u Evropskoj uniji kao istorijskom cilju. Sve je praćeno tvrdnjama o milijardama evra ruskih kredita koji treba da spasu Srbiju od “evropskog zagrljaja”.
Ideja o neutralnost funkcioniše kao drugo ime za približavanje Rusiji koja nas nije bombardovala, koja nam ne “otima Kosovo” i koja nam pruža podršku u Ujedinjenim nacijama. Partije i političke grupacije koje su za evrointegracije automatski bivaju svrstani među one koji podržavaju kosovsku nezavisnost i ponižavaju Srbiju. Tako se još jednom pokazalo da je spoljnopolitička strategija, koja se inače kroji za dolazeće decenije, pa i vekove, u Srbiji predmet dnevno-političkih nadgornjavanja.
Nad idejom o neutralnosti lebdi duh blokovskih podela. Ona je izraz žala za vremenom u kome je bivša Jugoslavija gradila poziciju između dva velika bloka, uspevajući da iz svega izvuče političku i ekonomsku korist. Ali, više nema ni blokova ni bivše Jugoslavije, pa ni neutralnost nema ni značaj ni smisao kakav je ranije mogla da ima. Glavni cilj DSS-a je, zapravo, da spreči ulazak Srbije u EU i u NATO, sve drugo je samo prateća retorika.
Ozbiljnog dijaloga u srpskom društvu o spoljnopolitičkoj strategiji uoči ovih izbora nije bilo, ali to uopšte ne treba da čudi. Stvari tako stoje već 200 godina, odnosno otkako je počelo formiranje moderne srpske države. Samo u proteklih 25 godina živeli smo u četiri države različitih naziva i bitno različite veličine, a vodećim strankama nije padalo na pamet da se otvoreno suče sa realnošću i pokušaju da definišu dostižne kratkoročne, srednjoročne i dugoročne ciljeve.
Najpre smo se držali floskule da svi Srbi treba da žive u jednoj državi, pa smo izgubili dva rata. Onda smo smatrali da će Crna Gora i Srbija ostati nerazdvojne, uz Kosovo kao neodvojivi deo Srbije, pa smo izgubili još jedan rat. Ruku na srce, u tom ratu izgubili smo i Kosovo ili bar njegov najveći deo, a Crna Gora se nekoliko godina kasnije odlučila na nezavisnost. Opravdanje je lako naći – imamo moćne neprijatelje, izbegavamo da se oslonimo na moćne prijatelj koji bi nam pomogli, samo kada bismo to iskreno zatražili.
Kada se sve sabere, Srbija je dramatično nazadovala, propustivši da nakon smene režima Slobodana Miloševića čvrsto definiše jasnu politiku zasnovanu na realnosti. Umesto toga, nova politička elita pažljivo je nastojala da biračima pokaže kako se ne odriče “istorijskih ciljeva”. To danas ne čine samo DSS i SRS, nego i stranke koje su opredeljene za evropsku budućnost, obećavajući “i Kosovo i EU”, trgovinu i sa jugom i sa severom i sa istokom i sa zapadom, prosperitet, uspeh na svim frontovima.
DSS je, međutim parolu o neutralnosti pretočila u politički koncept. Treba da budemo poput Švajcarske ili Norveške, iako nemamo ni banke u kojima novac drže najbogatiji ljudi na svetu, ni velike rezerve nafte. Jedino što zaista možemo da ponudimo je “gola” geografska pozicija koja, sama po sebi, nije dovoljna.
O ekonomskim i bezbednosnim aspektima ideje o neutralnosti za Portal Novog magazina govore i pišu ekonomista Vladimir Gligorov i član Upravnog odbora beogradskog centra za bezbednosnu politiku Filip Ejdus.
sjajan intervju, ali mislim da je najvaznija stvar ostala nedorecena – vojna neutralnost moze biti shvacena kao pretnja. srpska “neutralnost” moze (i hoce) na zapadu biti shvacena kao nastavak srpske nemoguvcnosti da se otkine od pro-ruske politike. srbiji mora da se objasni da teznja za ulaskom u nato i eu ne mora biti motivisana samo izdajom nacionalnih interesa, sto je vrlo emotivan i detinjast pristup. zelja za clanstvom u nato i eu takodje moze biti motivisana racunicom odbrane nacionalnih interesa poput nastavka borbe za teritorijalni integritet, zastite opstanka rep. srpske, kao i ljudskih prava srba u cg i hrvatskoj.