Jedanaest godina nakon petooktobarskih promena Srbija se suočava sa sličnim problemima sa kojima je i ušla u te promene. Kosovo i dalje funkcioniše kao neka vrsta „kamena oko vrata“, korupcija buja, kriminal je u ekspanziji, nezaposlenost raste… Što je možda najgore, stanovništvo ubrzano gubi poverenje u vlast, a uverenje da su partije i neformalni centri u potpunosti nadređeni državnim organima je veoma rašireno.
Šta nas je usporilo do mere da počnemo upadljivo da zaostajemo iza većine suseda, bar kada je reč o napretku u evrointegracijama? Analitičari i eksperti nude pregršt mahom tačnih odgovora na ovo pitanje (spore reforme, dominacija partijskih interesa…), ali to nije dovoljno da se ono reši. Istinskog pomaka neće biti sve dok se politička elita, makar u načelu, ne složi oko toga gde je načinjena greška i šta valja činiti.
Ako ne bude saglasnosti, verovatno neće biti ni ubrzanja evrointegracija i pune revitalizacije petooktobarskjih ciljeva, u čemu će svoju šansu videti oni koji bi želeli da te ciljeve revidiraju.
Da stvar bude komplikovanija, u međuvremenu se sve izmešalo: na jednoj strani su se našle stranke koje su izvele petooktobarske promene i stranka koja je u tim promenama izgubila vlast, a na drugoj stranka čiji je lider pobedio Slobodana Miloševića na predsedničkim izborima i politička grupacija koja je tada bila uz Miloševića.
Šta Srbiju očekluje u narednim mesceima i šta treba naučiti, a šta zaboraviti iz proteklih 11 godina objašnjavaju sagovornici Novog magazina.