Ali, navikli smo se da nam politička elita odseca rep na parče, da bi nas manje bolelo, da nam loše vesti serviraju na kašičicu, da ne žele da nam daju gorke lekove da se ne bismo (na njih) namrštili, već da pokušavaju da nas leče mantrama (bajanjem) poput one o odvojenosti kosovskog i evropskog pitanja.
Đelić je, tako, ovde bio neka vrsta kolateralne štete neodlučne politike. Bar, ako celu priču o odlaganju posmatramo iz perspektive na koji je u javnosti većinski protumačena – Nemci čija se javnost potresla zbog napada na nemačke vojnike na Kosovu odlučili su da nam pokažu da nas vole, ali da ljubav boli.
Đelić je kolateralna šteta čak i ako se postavi u kontekst priče koja je mnogo tiše izgovarana – da bezbolno nedodeljivanje kandidature, koje je prekršteno u odlaganje, pa prekršteno čak i u (pozitivnu) odluku da se kandidatura dodeli u februaru ili martu, odgovara i Beogradu. Iz razloga koji je EU Obzerver jednostavno pojasnio – posle kandidature će uslediti izbori.
U bilo kojem tumačenju odluke lidera EU, Đelić realno nije imao izbora već da podnese ostavku jer je nedvosmisleno izgovorio da će to učiniti ako Srbija u decembru ne dobije kandidaturu. Pa svejedno da li je razlog Kosovo, vanzemaljci ili nemačka mrzovolja. Obećanje je armirao rečenicom da „kao odgovoran čovek stoji iza svake svoje reči“.
Ostavka je, znači, bio potez za iskrenu čestitku. Potez kakav nismo videli pet godina otkako je Miroljub Labus, iz sličnih razloga, podneo ostavku na istu funkciju kao i Đelić.
Sve ostalo je manje bitno – i da Đelić kroz stranački angažman može da nastavi da se bavi evropskim lobiranjem u narednih 5-6 meseci do izbora, i da od javnosti, novinara i opozicije ne bi mogao da živi da to nije učinio, a da ovako njegova partija ima dodatni kapital za izbornu kampanju.
A onda se desilo otrežnjenje, tek da ne pomislimo da su se u srpskoj politici iz korena promenili odnosi i shvatanje pojma odgovornosti.
Premijer Cvetković je saopštio da će pokušati da ubedi Đelića da povuče ostavku jer „nije loše radio posao“, jer je „neoprezno“ najavio ostavku i potom ju je podneo kao „moralni čin“.
Kao da je bilo ko u Srbiji ikada podneo ostavku jer je loše radio posao i kao da je „moralni čin“ tanak i slab razlog da se neko zaista povuče sa funkcije. A ovo „neoprezno“ tu je da nas uveri da političari i dalje primenjuju princip od pre 3-4 decenije – „podneo bih ja ostavku, kada bih znao da je oni neće prihvatiti“.
Za dobrobit politike možemo se nadati da je Cvetkovićeva izjava bila „neoprezna“ i da će moralno biti jače od pragmatičnog.
Pa da, ali mi to vise deluje na onu narodnu: resio covek da se osveti selu pa odsekao sebi ….
Čestitam mu što je podneo ostavku i to bi mogli, barem što se mene tiče, svi da učine. Bilo bi moralno. Medjutim, nisam sigurna da bi je podneo da su na početku mandata. Političari vode računa o tome da iz svakog svog poteza imaju neku korist. Procenili su da će i ovo doneti korist na izborima jer su, bože moj, odgovorni i eto njihov potpredsednik je ispunio datu reč i podneo ostavku. Možda bi zbog nedobijanja kandidature i Malovićka morala da podnese ostavku?!
Kako nije njegova direktna odgovornost?A čija je?Zašto sad lamentirati nad sudbinom ministra koji je samo održao obećanje i nazivati to kolateralnom štetom?Ova vlada je igrala igru zvanu “jednim dupetom na dve stolice” i nema potrebe sad zaliti Djelića koji je samo održao obećanje.Pravo pitanje je zašto niko drugi nije podneo ostavku?Da ne pitam zašto vlada nije dala ostavku – komplet….