Sa druge strane, kao i u svakom zlu, i u ovom ima nešto dobro. Recimo, eto i dobrog razloga da se Vučiću, kad počne da govori o „američkim medijima“, odgovori da je i on – s obzirom na „lajkove“ koje dobija i od koga ih dobija – „američki predsednik“.
Sve u svemu, kako je govorio Zoran Đinđić, međunarodna zajednica je kao klima – možeš samo da joj se prilagodiš. Odnosno, drugim rečima, „ako ne možeš da rešiš problem dosadašnjim stavom i pristupom, onda promeni stav i pristup.
Problem ne možeš da promeniš. Možeš da menjaš samo svoj stav prema njemu“. Ali, dodavao je Đinđić, „to nije popularno u Srbiji“.
„Čak šta više“, čini se, naročito u opoziciji. I među njoj naklonjenim analitičarima. Neretko, u svakom slučaju češće nego što bi trebalo, sa te strane političkog spektra dolaze glasovi koji (kao da) slede „Kalimero politiku“, tj. ksenofobičnu i izolacionističku retoriku aktuelne vlasti. Tako je, primera radi, Siniša Mali nedavno (7. 1 .2024) rekao: „Kome se isplati stabilna, nezavisna i sigurna Srbija… Kome je u interesu da Srbija bude lider u regionu i da vodi nezavisnu, stabilnu politiku? Nikome.“
Ako je zbilja tako – a nije valjda da nas visoki državni dužnosnik i istaknuti funkcioner vladajuće partije obmanjuje, odn. ne govori istinu – moglo bi se zaključiti da je i ovaj Expo, čiju su nam organizaciju 2027. dodelili, zapravo podvala i da tako hoće da našu „Srbijicu“ upropaste. Ali, nameće se novo pitanje, zašto smo se mi onda za taj Expo tako „krvavo“ borili i čak četiri puta pobedili mnogo veće i bogatije protivnike, neprijatelje u stvari, kako su čitavu tu epopeju pradstavljale naše režimlije kroz svoje medije?
Kad je već pomenut Expo, evo još jedne „pikanterije“. Njegov direktor Dušan Borovčanin dao je ovih dana (15. 1. 2024) intervju. Borovčanin je očigledno savladao sve veštine naprednjačkog managementa. I posle tog razgovora, naime, Expo Srbija za Srbe i Srpkinje ostao je „jedna velika tajna“. Ne zna se šta je sve njime obuhvaćeno, ni šta će se graditi, ni koliko će to da košta, niti kako će i odakle da bude finansirano.
Ali i šta će mu, narodu, da zna. Ima ko zna – i ko je rušio u Savamali, i zašto je pao helikopter, i šta je na dva minuta snimka sa doljevačke rampe, i kako se desila Banjska. Olivera Ivanovića da i ne pominjemo.
U poređenju s tim, tj. njim, sve drugo je ništa.