Prostor smisla u jeziku određuje mesto u kome živi pesma. Pesma je živa sve dok može naše duše da doziva. U koju dimenziju jezika se pesma uklapa, to je važno znati, a možda je još važnije kako to ona komunicira sa dušom kako pesnika tako i čitaoca.
Kao što postoje ljudi koji prave greške i oni koji te greške otklanjaju, tako postoje i pesme koje vas zavedu i odvedu u nepoznati prostor, baš kao što postoje one koje liče na pesme, a u stvari nisu, jer prostor u kome ste vi pretvaraju u ćeliju u kojoj se robija svakodnevici.
Usred stvarnosti, opšte, redukovane na pitanja spram kojih se uspostavljaju košnice pravila, otvara se ono, možda i najvažnije, pitanje – kako se prebaciti u mikrosvet u kojem možemo prepoznavati najvažnije elemente staništa naših bića i duša. Poput onoga: „kako mi, uopšte, prepoznajemo stanište duše?“
Za pesmu, za knjigu poezije, važno je odrediti prostor u kome se piše, registar u kome živi njen smisao. Kada se to zna, onda samo treba uklapati kockice tako pronađene mere nove slike sveta.
Poezija je ekonomija jezika. Sažimanje melodije i značenja jezika u udar munje. Ravno u centar duše. Poezija se čita da bi se stekla snaga, da bi se ojačala duša dok je nosimo kroz ovaj bezdušni svet.
Moramo pisati onim običnim rečima koje kada uđu u pesmu prestaju biti obične. Postaju ona čarobna mesta koja se prepoznaju po ispunjenošću znakovima savršenstva.
Emociju pobuđuje slika, a reč nas vraća na emociju. Postojimo u tom energetskom kolu sve dok postoji inicijalna energija.
A pesnikom se postaje onda kada ti život postaje poezija, kada se sasvim živi u tom treptaju smisla. Kada osetiš da dok govoriš tiho, govoriš stvarno, da možeš da čaraš i da stvaraš u isto vreme.
I to nasuprot sveta kroz koji je minuo razočaran! Duboka rezignacija u kojoj živimo deli se na stepene. Stepeni obmane sveta u kome smo materija su kroz koju se krećemo.
Registri arogancije svakodnevice usisavaju u sebe naše živote. A mi ni ne stižemo da se upitamo kako zasnovati svet u svetu. Koje je pravo umetnosti da postoji u nametnutom svetu redukovanih ideja koje se svode na dijadu za i protiv? Koji je naš život jedini i pravi? Ko režira naše snove?
Kako uopšte proći kroz stvarnost u kojoj se koprcamo i doći do stvarnosti u kojoj se i duše i jezik prepoznaju kao saglasnost?
Za pesnika postaje važno naći tačku produbljenog razumevanja sveta, a zatim i oblikovati ili integrisati svoj svet u taj i takav. Otkriti mesto u kojem se ideje i slike sklapaju u sinergični sopstveni sloj sveta.
Dok pišem knjigu, srećan sam i zabrinut u isto vreme. Pokušavam da naslutim tragove duše.
***
Poezije nema bez metafizičkog sagovornika. Bez para u svetu čistih duša. Bez slutnje toga sveta.
Zrna tuge ionako su razbacana po zemlji poezije, usred njene nemerljive lepote. A samo velika tuga može da dozove pravu radost, da pokaže da život postoji.
Ispred nas su najčešće izazovi privida, iskušenja komunikacije sa himerama, a gde smo mi, gde je naš smisao i kako prepoznati esenciju? Kako prepoznati gde duša spava? I kako je razbuditi? Makar na tren? Kako biti izvan vidljivog bića? Kako naći mesto za dušu, vlastitu, u ovom svetu? Kako prepoznati njeno stanište? Kako prepoznati smisao i trag njenog puta? Kako u isto vreme biti tamo gde i jesi i nisi? – pitam se zauvek.
A pitanja su ta igra sa smislom dok se spuštamo niz tobogan ovog života.
***
Poezija je sam život. Njegova najdublja pulsacija. Ona prenosi ono što se do kraja ne može shvatiti, ali što se može savršeno osetiti. Ona je ono što mi stvarno i najdublje jesmo, ono na šta u huku svakodnevice prolaznog vremena ne stižemo da obratimo pažnju. Na sebe i na svoju suštinu. Proza je priča od ovog sveta, jednostavna u svojoj samorazumljivosti životnih slika, poezija je ono dublje i dalje, hod po oblacima. I zato je opasna za onoga koji je stvara. Kada hodate po oblacima, lako možete propasti. Za razliku od proze, s kojom ste skoro uvek, sa obe noge na zemlji, prava poezija vam ne garantuje ništa sigurno. Osim lepote, naravno.
Nenad Šaponja (Novi Sad, 1964), pesnik, esejista, književni kritičar. Desetak godina je bio književni kritičar Politike, a 2002. osnovao je izdavačku kuću „Agora“. Poezija Nenada Šaponje je prevođena na brojne jezike, a njegove zbirke su višestruko nagrađivane. Najnovija zbirka poezije „Srećna voda“ (Prometej, 2024) nagrađena je književnom nagradom „Dušan Vasiljev“, a pesma „Izgubljena nit retko se nalazi: čak i kada je vidimo“ književnim priznanjem za najbolju ljubavnu pesmu na srpskom jeziku za 2024. – nagradom „Lenkin prsten“.