Nema mesta u Srbiji u kojoj ljudi ne protestuju i ne blokiraju saobraćajnice. U novosadskoj tragediji prepoznali su gnoj srpske države, a u studentskom buntu nadu da bi ipak moglo da nam bude bolje.
Podrška studentima stiže iz regiona i skoro celog sveta, a gaženje i hapšenje učesnika protesta, pa i lomljenje studentskih vilica naprednjačkim bejzbol palicama, samo su intenzivirali nezadovoljstvo.
Iako se u početku činilo da su samo blesak mladalačkog hira i utopističkog zanosa, pokazalo se da su studentska okupljanja, plenumi i blokade fakulteta osmišljeni i sinhronizovani, bez uobičajenih lidera, sa gandijevskim i duhovitim odgovorima na silu režima.
Studenti su reafirmisali i društvenu solidarnost, pa su na ulicama ljudi svih generacija i profesija, čak i cele porodice sa decom i kućnim ljubimcima. To su ti „strani plaćenici“ i „obojeni revolucionari“ koji, naoružani transparentima i pištaljkama, tražeći istinu i odgovornost za novosadsku tragediju, traže pravdu, uređenu državu, slobodu za sve nas.
Kupovinom vremena vlast pokušava da istroši energiju bunta, dodvorava se studentima i ubeđuje nas – sada i EU – u to da su svi njihovi zahtevi ispunjeni. Starim trikovima o dijalogu, rekonstrukciji Vlade i izborima naprednjaci nude rešenje za jednu od najvećih kriza u novijoj istoriji Srbije koju su brižljivo oblikovali trinaest godina.
Istovremeno, onaj koga studenti ignorišu, a koji je privatizovao sve institucije, nudi pomirenje i dijalog, a ponižava invalida rada iz sela kod Varvarina koji se usudio da mu na naprednjačkom skupu, svedočeći o svojim egzistencijalnim mukama, saopšti da Srbija stenje pod teretom korupcije, nepravde i bezakonja.
Pojavljuje se na skupovima sopstvene stranke i promoviše staru ideju o svesrpskom pokretu koji bi se okupio oko njega i njegove stranke. Na putu od jednog do drugog stranačkog skupa, sa smirenošću monaha, posmatra kako otpada točak sa njegovog i najčuvanijeg automobila u zemlji, a režimski tabloidi obaveštavaju nas da je to još jedan pokušaj atentata na predsednika.
Dok očevi studenata strahuju za vilice svoje dece, predsednik je zabrinut za svog oca, koji je skrhan njegovim ličnim mukama i državničkim izazovima. Obećava da će do Vidovdana napisati knjigu o tome kako je pobedio obojenu revoluciju, a oko polovne marta, u pauzi pisanja, „ponovo“ će se obračunati s korupcijom u državi.
I pored straha i pokušaja obmane, poljuljani srpski režim neće moći da ispuni zahteve studenata i građana koji protestuju jer bi to značilo da šef države odstupi sa te pozicije i time oslobodi zarobljene institucije. Iako uporni, ni studenti neće moći još dugo da protestuju i motivišu druge da s njima budu u protestnim kolonama i na blokadama.
Možda je Sretenje prilika za kompromis – da se i vlast oslobodi straha i prizna poraz, a da studenti proslave svoju pobedu. Posle ćemo lako – od prelazne vlade preko poštenih izbora do punjenja apsana i narednog sretenjskog slavlja.