Šef Srbije na pobunu studenata uzvraća batinašima i hapšenjima. Naziva ih prodanim dušama koje „nikada neće pobediti Srbiju“. Njegovu Srbiju – korumpiranu, skrojenu po meri njegovih stranačkih ortaka, a ne njenih građana, pa ni studenata.
Ipak, čini se da su ga studenti uzdrmali. Ali boriće se on. „Iako mislite da sam Asad, pa da ću da bežim negde – nisam“, aludirao je na sudbinu svrgnutog predsednika Sirije i zapretio da će „ostati i završiti u Srbiji“.
Onda je tokom, ko zna koji put, svog vanrednog obraćanja bio nesiguran i konfuzan, pokušavao da prikrije strah prvi put za dvanaest godina njegovih propagandističkih eseja.
Ne posustaju ni studenti iako ih ta njegova Srbija tuče, zaleće se u njih automobilima, gazi ih i nosi na haubama. Cela Srbija je čula buku i bes studenata pod prozorima zdanja na Andrićevom vencu dok je on prebirao po registratorima. Pokazivao ih i ubeđivao nas u to da je u tim kartonskim kutijama kompletna dokumentacija o nadstrešnici. U tom zanosu nastavio je da gazi Ustav, unižavao sve državne institucije koje bi, a ne on, trebalo da se bave novosadskom tragedijom.
Tvrdi da je ispunio sve zahteve studenata iako od njega ništa nisu tražili. Zahtevali su reakcije institucija, a one ćute. Zato on ugovara ostavke batinaša iz vlasti i vodi kvaziistrage.
Studente naziva stranim plaćenicima koji se tuku oko para, targetira njih i njihove porodice, a potom ih savetuje da se okanu politike jer bi, valjda, u njegovoj Srbiji samo on trebalo da se bavi politikom. Podmićuje ih opsenama o državnim subvencijama za kupovinu stanova, poziva ih da se vrate u amfiteatre da bi on nastavio da ujedinjuje, razvija i brani Srbiju od hibridnog rata.
Nije prvi put u našoj savremenoj istoriji da su se studenti pobunili tražeći slobodu i pravdu. I nije prvi put da ih je vlast omalovažavala, a istovremeno se plašila njihovog prizivanja normalnosti.
Normalno je, reče trenutna ministarka srpske prosvete, da „mladost ima pravo da izrazi nezadovoljstva i očekivanja“, ali u ovim protestima ne može da prepozna „studentske ideje“. To su, kaže u maniru njene stranke iz devedesetih, „ideje onih koji bi hteli da destabilizuju Srbiju“. Drugim rečima – ko traži slobodu i pravdu, taj urušava Srbiju.
Problem je u zameni teza da su studenti krivi za stanje u Srbiji, a ne vlast koja je, od vremena kada su oni stasavali za osnovnu školu, sistemski gradila kobne nadstrešnice. Njihovi roditelji nisu uspeli da ih prepoznaju i uklone, ali njihova deca pokazuju da su spremna za sopstveni generacijski izazov. Šta u tome nije normalno? Zar mladi nisu budućnost Srbije?