Kako ministar nije opravdao svoj nedolazak, Tužilaštvo je naložio policiji da ga privede na saslušanje. Međutim, on je otišao do Tužilaštva nakon isteka radnog vremena tužilaca u pratnji režimskih kamera, a narednog dana je, u pratnji advokata i stranačkog ortaka Vladimira Đukanovića, ponovo bio u Tužilaštvu kako bi preuzeo naredbu za privođenje sa datumom za saslušanje.
Nakon što je konačno saslušan, ministar je, opet u kamere režimskih televizija, maltene optužio Tužilaštvo za državni udar, navodeći da u njemu sedi „blokaderska udružena kriminalna banda koja pokušava da, na nezakonit i nelegalan način, ruši vlast“.
„Nisam ja cilj nego Aleksandar Vučić“, otkrio je Selaković „zaveru“ srpskih tužilaca. Ipak, izbegao je da javnosti objasni jednostavne i „manje važne“ činjenice o svojim „zaslugama“ u tome što je država skinula zaštitu kulturnog dobra sa zgrada Generalštaba u centru Beograda i time omogućila Džaredu Kušneru, zetu američkog predsednika Donalda Trampa, da nakon rušenja ostataka tih zgrada na njihovom mestu gradi monumentalna zdanja.
U odbranu Selakovića ustali su gotovo svi viđeni naprednjaci iz državnog vrha, pa i šef države Aleksandar Vučić, koji je tužioce nazvao „blokaderima“ koji njegovog bliskog saradnika „ne gone zbog lopovluka, kriminala i korupcije već zbog politike“, te da su „politički aktivizam stavili iznad pravde“.
I za srpske prilike, kojima manjkaju pravda i demokratija, ponašanje ministra je prvorazredni skandal, a dodatno ga pojačava zaštita koju mu pruža šef države i ostali najviši državni funkcioneri. Ako oni imaju „pametnija posla“ od poštovanja zakona, koje sami donose, kakvu poruku time šalju običnom građaninu, koji se pita može li društvo da opstane kada je pravda selektivna i kada se državni zvaničnici, samo zato što su zaštićeni partijskom knjižicom, izruguju državi?
U toj političkoj travestiji naprednjaka, osim potvrde o tome da ne odustaju od konačnog uništenja svih srpskih institucija kako bi ih sebi potčinili, otkriva se njihov nagon za opstankom na vlasti. Taj njihov poduhvat, rečeno rečnikom ministra Selakovića, intenziviran je u poslednjih dvanaest meseci antirežimskim protestima i blokadama studenata i drugih građana Srbije, koji su Vučićevu vlast ozbiljno uzdrmali, bez obzira na batinanja i hapšenja.
Da je tako, dokazali su naprednjaci ne metaforički već u pravom ratu za glasove na izborima letos u Kosjeriću, a potom nedavno u Mionici, Negotinu i Sečnju. Ako su takvom i neskrivenom žestinom „osvajali“ glasove na lokalnim izborima, očekuje se da će za one parlamentarne „ginuti“ za svaki glasački listić, bez obzira na posmatrače, tužilaštvo i sud. To jeste veliki problem Srbije, ali i dokaz o tome da je režim u još većoj krizi i da je upornost građana u borbi za drugačiju Srbiju jedini način da se uklone sa vlasti oni koji, umesto uređenja države, imaju pametnija posla.