Očekivali su da će pritisak Evropske unije ublažiti drastičnu neravnopravnost vlasti i opozicije zbog koje su opozicione stranke bojkotovale prošlogodišnje izbore. Prema kritikama, predlozi evroparlamentaraca su mlaki i neprihvatljivi, praktično su podrška autoritarnoj vlasti SNS-a i njenih klijenata i nisu u skladu sa zvaničnom politikom EU prema Srbiji i drugim državama regiona koje se nadaju članstvu u tom ekskluzivnom klubu.
Ovaj slučaj, pored brojnih ranijih primera, govori da demokratska javnost previše očekuje od EU kada je reč o demokratizaciji naše zemlje. Kao i da takve nade ne izviru iz realnog sagledavanja sadržaja i dometa politike EU. Naime, demokratizacija Srbije i našeg regiona, kao i drugih njoj geografski bliskih regiona, ne ulazi u red spoljnopolitičkih prioriteta EU u celoj poslednjoj deceniji.
Takva ocena može izgledati preoštro imajući u vidu raniju podršku starih demokratija Zapadne Evrope i Severne Amerike demokratizaciji drugih država. Bitan deo globalnog “trećeg talasa” demokratizacije u poslednjoj četvrtini prošlog veka i početkom dvehiljaditih činila je promocija demokratije, u prvom redu iz SAD, EU i njenih uticajnih država članica. Diplomatski pritisci na stare režime, kao i diplomatska, finansijska i organizaciona podrška demokratskoj opoziciji podstakli su ili bar olakšali pad nedemokratske vlasti i demokratizaciju različitih regiona. Usledila je široka podrška novim demokratijama – od pomoći ekonomskom i socijalnom razvoju, koja je stvarala povoljne uslove za dugoročni razvoj demokratije, do neposredne podrške demokratskim ustanovama i civilnom društvu.
Ipak, istraživanja govore da je i tada spoljna pomoć doprinela demokratizaciji kada se promocija demokratije poklapala sa drugim spoljnopolitičkim interesima SAD i EU. I obrnuto, razvoj demokratije bio je podređen drugim interesima tih država kad su se ti ciljevi razilazili – baš kao na primeru Srbije devedesetih.
Već tokom dvehiljaditih zapadne demokratije se više interesuju za bezbednosna pitanja i stabilnost nego za demokratiju i ekonomski razvoj u drugim regionima, naročito tokom i posle globalne fiskalne i ekonomske krize. U poslednjoj deceniji na delu je i globalna demokratska recesija. Stare demokratije suočile su se s krizom političkog predstavljanja i usponom ekstremnih stranaka i pokreta, a nove demokratije, nastale tokom “trećeg talasa”, još i sa urušavanjem samih temelja demokratije – naročito medijskih sloboda i izbora. Deo tog trenda je i oseka međunarodne promocije demokratije.
U našem regionu oseka spoljne pomoći demokratizaciji ogleda se u podršci EU i ključnih država članica autoritarnim vlastima koje sistematski podrivaju medijske slobode i političko takmičenje i masovno zloupotrebljavaju javne ustanove i resurse u svoju korist, a protiv kritičara vlasti. Autoritarci u Makedoniji, Crnoj Gori, Srbiji, Bosni i Hercegovini i Albaniji brzo su se uklopili u nove spoljnopolitičke prioritete EU fingiranjem stabilnosti u regionu opterećenom nasleđem sukoba, a EU zauzvrat fingira njihove uspehe u evrointegracijama. Već godinama vođstvo SNS-a dodatnim koncesijama oko kosovskog pitanja praktično dobija odrešene ruke od EU i uticajnih država članica da suzbija demokratsku opoziciju.
Sa druge strane, ne treba zaboraviti da EU na razne načine podržava retke nezavisne medije i nevladine organizacije koje promovišu demokratiju, kao ni da se autoritarne vlasti nisu u potpunosti obračunale sa demokratskom opozicijom pre svega plašeći se reakcije zapadnih demokratija. Iz EU i dalje pristiže značajna pomoć ekonomskom i socijalnom razvoju zemlje. Ipak, EU raspolaže brojnim polugama uticaja jer najvećim delom te pomoći neposredno raspolažu autoritarne vlasti, ali ih veoma retko koristi radi demokratizacije, a često u druge svrhe. A tu je i povremena eksplicitna podrška autoritarnim vlastima, npr. tokom skorašnjih poseta Beogradu Angele Merkel i Ursule fon der Lajen.
Šta nam o odnosu EU prema demokratizaciji govore primeri iz komšiluka? Predstavnici EU pritisli su autoritarne vlasti u Makedoniji i Crnoj Gori da pruže značajnije koncesije demokratskoj opoziciji pre izbora na kojima su ostvarene demokratske promene. Ipak, ovde nije reč o načelnoj podršci demokratizaciji već o strahu da duboke identitetske podele i politička polarizacija koja na njima počiva ne podstaknu nasilje u situaciji u kojoj je demokratska opozicija već značajno podrila stari režim i obezbedila široku podršku građana. Pre toga, predstavnike EU nije brinula sve represivnija vlast Gruevskog i Đukanovića.
EU će verovatno podržati demokratske snage u Srbiji kada obezbede široku podršku građana i efikasnim delovanjem unutar ili van institucija uzdrmaju autoritarnu vlast. Bez značajnije obnove organizacionih kapaciteta ključnih demokratskih stranaka, njihove bliske, formalne ili neformalne saradnje, kao i zajedničkog delovanja s relevantnim nevladinim organizacijama i društvenim pokretima, neće biti ni šireg otpora građana autoritarizmu. Nije realno ni fer očekivati da će se neko drugi izboriti za naše slobode osim nas samih. A kada se otpor značajno proširi stići će i podrška spolja, od zapadnih demokratija, i unutar zemlje.
Kritike EU, njenih država članica i drugih zapadnih demokratija kada je reč o odnosu prema demokratizaciji naše zemlje svakako su opravdane. Ipak, treba imati u vidu širu sliku. Demokratske snage mogu da računaju na podršku demokratizaciji – ne samo u smeni autoritarne vlasti već i u dugoročnoj obnovi demokratskih ustanova – jedino od demokratskih država, pod uslovom da temeljno obnove svoje organizacije i svojim delovanjem povrate podršku građana. Do tada, cinične opaske predstavnika EU o prihvatanju izbornih i drugih uslova koje nameću autoritarne vlasti, onih koje sami nikada ne bi prihvatili u svojim državama, treba pristojno ignorisati.