Ademu Ljajiću nije do pesme. Nešto mu u poslednje vreme ne ide. Tek što je zaboravljen udarac koji mu je zadao trener Fiorentine, zbog čega je odmah najuren iz kluba, a Ljajić prema sopstvenoj odluci napustio Firencu, sveže imenovani selektor Mihajlović udaljio ga je iz reprezentacije. Povod: na prijateljskom meču protiv Španije nije pevao himnu. Nosio je dres sa grbom države za koju nastupa, ali grb nije opevao.
Fudbalski savez Srbije nije se istakao u podršci Ljajiću zbog neprijatnosti u Fiorentini, ali je snažno podržao selektora saopštivši da je Ljajić nepevanjem „prekršio Sporazum o ponašanju koji je Mihajlović uveo u nacionalni tim“! Sporazum o pevanju himne? Šala ili ludorija sa izvesno težim posledicama?
FSS kaže da Ljajić nije zauvek udaljen iz tima, da će moći da se vrati kada promeni stav, obavesti selektora i igrama zasluži poziv. Ukratko, ako propeva „Bože pravde“. A realno, s obzirom na fudbalsko umeće, dvaput više od igrača koji su u selekciji uglavnom da bi pevali. Međutim, pevači imaju FSS. I kumove, menadžere, naklonost huligana…
Pamtim kako smo se, tradicionalno zlobni, smejali japanskim radnicima koji su pre početka radnog dana pevali himnu odanosti svojoj kompaniji. Sećam se i s kakvom su radošću naši građani svojevremeno putovali u Poljsku, Češku, Rumuniju, Rusiju…, gde su se s malo novca zarađenog pod „omraženim Titovim režimom“ iživljavali pred tada sirotim domaćinima. Promenilo se. Kod Japanaca i kod svih ostalih. I kod nas. Više se ne smejemo: naše devojke sada potpisuju obavezu da neće ostati trudne ako žele da dobiju posao, radnici da neće tražiti nadoknadu ako ih otpuste, fudbaleri da pevaju himnu… Opet korak mimo svih!
„Žao mi je zbog svega što se desilo. Volim Srbiju, oduvek sam hteo da igram za Srbiju, od svoje 10. godine igrao sam za selekcije… Mihajlović je tražio da se peva himna. Pričali smo o tome, ali nismo pričali na vreme… Poštujem svakoga, ali ako ne poštujem sebe ne mogu da očekujem ni da će to drugi činiti“, obrazložio je svoj postupak Ljajić.
Govoreći na sopstvenoj inauguraciji u selektora Mihajlović je istakao da je imao promašaja i u fudbalskoj i u trenerskoj karijeri. Ispadi mu nisu bili retki. Bili su i zapaženi. Skupocenu selektorsku obavezu počeo je pregovorom oko plate, posle sporazuma o njenoj visini izrazio je večnu ljubav prema nacionalnom dresu, potom je doživeo poraz na terenu i uveo Sporazum o pevanju himne!
Ne prihvatam, a moram da priznam: Samo je glupost večna!
Zamena teza.
Prvo, Ljajic je u omladinskim selekcijama drzao tri prsta na srcu i pevao himnu…u kom trenutku je zakljucio mu to vise ne odgovara, zbog cega? Kodeks ponasanja je potpisao nekoliko dana pre utakmice, ne “posle Mihajlovicevog poraza na terenu”. Voleo bih kada bi sam Ljajic definisao, gde je ta granica ukusa ako igra za grb, zastavu i drzavu, i kako se ona prelazi pevanjem himne, za koju je potpisao da ce je pevati.
Mihajlovicevo pravilo jeste blesavo, ali je njegovo pravilo. Kada dovedu drugog selektora, i on ce imati neka svoja, problem je samo sto se u ovoj situaciji prica sa sportskog koloseka premestila na dnevno-politicki. Velika greska i bespotrebne zalopojke oko stvari koje se nas realno ne ticu. Ticu se onoga ko vodi tim i nikog drugog.
Ostavite coveka da radi svoj posao, vreme ce pokazati da li su mu metode ispravne ili pogresne, a do tada, da pljucnemo na nekog drugog, kandidata koliko ti dusa iste.