Ipak je retko ko mogao pretpostaviti da će do ove mere pogoditi čovečanstvo i da ćemo i nakon skoro dve godine nagađati kada će i da li će doći kraj korona-mukama. Jedino što je veoma brzo postalo jasno jeste da nema neupitno dobre strategije borbe protiv virusa i svih njegovih posledica – pa i ekonomskih, osim pronalaženja vakcina, kao i da će se uspesi država meriti brojem preminulih i veličinom pada GDP-a u korona-godinama.
Vakcina je pronađena, a sada je ima u izobilju. Međutim, pokazalo se da to nije dovoljno. Ono što fali jeste volja građana mnogih država, posebno mlađih, da prihvate vakcinu. Svuda su se sprovodile manje-više iste ili veoma slične ekonomske mere, različitim redosledom i sa različitim uspehom. Srbija je prva uvela policijski čas – lockdown, tako spasla svoje najstarije, što mnogima nije uspelo. Ta mera se prema mnogima kosila s principima ljudskih prava, pa je doživela oštre kritike u zapadnim medijima, da bi ubrzo nakon Srbije i te države u najvećem broju slučajeva uvele daleko oštrije i restriktivnije mere.
U prošlom broju Novog magazina Ivan Krastev i Mark Lenard u tekstu “Kovid u Evropi – priča o dve pandemije” pisali su o podelama i nesporazumima među EU partnerima, koje je korona potpuno ogolela. Svaka veća kriza već je delila EU po različitim šavovima (kriza evra ili migrantska kriza), tako da ne čude duboke podele i povodom korone, nakon početnih obećanja o zajedničkoj akciji i solidarnosti. Od tri podele koje je identifikovalo istraživanje rađeno za Evropski savet za spoljne poslove najizrazitija je generacijska podela, koja je i kod nas izrazita, zatim podela na one koji više brinu za zdravlje ili više za ekonomiju i, konačno, podela koja se tiče osećaja slobode.
Srbija nije bila među zemljama obuhvaćenim istraživanjem, mada sve ove tri podele osećamo i mi. Mladi uzrasta od 18 do 29 godina u značajno manjoj meri navode vakcinisanje kao jednu od mera (18 odsto – Ipsos, 15-22. avgust) zaštite od rizika zaraze, dok je u opštoj populaciji to druga najčešće navođena mera – odmah posle nošenja maski. Mladi i inače imaju osećaj, koji verujem nije pogrešan, da se političari širom Evrope, pa i kod nas, pre svega obraćaju starijoj populaciji koja čini značajnu većinu glasača, pa tako “kroje sudbinu” generacijama iza sebe.
Evropska podela vezana za osećaj slobode kod nas se u velikoj meri poklapa sa generacijskom podelom. Podela po liniji zaštite ekonomije manje je značajna u Srbiji nego u EU, verovatno jer je Srbija prilično dobro očuvala svoj društveni proizvod. Zanimljivost koja je viđena u evropskom istraživanju oseća se i kod nas: mnogi liberalno i pro-EU orijentisani građani (a i stranke) zalažu se za oštrije antipandemijske mere i veće restrikcije od onih za koje su tradicionalisti i njihovih konzervativnijih stranaka.
Završeni su izbori u Rusiji, sledeće nedelje su u Nemačkoj, nama uskoro dolaze izbori. Kovid svakako ima višestruki uticaj – i na izlaznost i na opredeljenje birača. Kako će biti kod nas – videćemo, ali sumnjičavost mladih prema svemu što je vezano za državu ne obećava njihovu povećanu participaciju. Naprotiv! Nažalost!