Slike koje su proteklih nedelja dominirale Srbijom bile su tragične, ljudski potresne, ali sem snažnih emocija otvaraju i mnoga pitanja naše zaostalosti, nemara i javašluka. Ipak, dve me veoma brinu pošto zajedno pokazuju nespremnost srpskog kolektiviteta da uvažava realnost činjenica i znanje o tome zašto su institucije važne i u čemu je njihova moć kad su utemeljene i dobro rade. Ili, kako je lepo rekao Mića Popović – najveća srpska pogibeljomanija je preterivanje sa nesrećom.
Prva slika: Zašto kolektivno obožavamo da uveličavamo ionako strašne brojeve; kao da verujemo da samo veliki brojevi potvrđuju težinu situacije. Tako smo iz Drugog svetskog rata izašli sa 1,7 miliona srpskih žrtava, iako su realne procene da je na celom predratnom jugoslovenskom prostoru moglo biti najviše milion i sto ili dvesta hiljada stradalih i ubijenih.
Kao da je to malo! Pa posleratna stradanja, pa ideološka na Golom otoku i tako sve do bombardovanja SRJ 1999. Kao da je 700, 900, 1.000 mrtvih nedovoljno. Tako danas baratamo sa pogibeljnim majskim poplavama. Kao da jedan jedini izgubljeni život ne znači ništa. Zašto je tako?
Druga slika: Sa pravom se divimo volonterima koji su u poplavi našli 2.500 i 1.800 evra i vratili ih vlasnicima, odbijajući nagradu. Može se samo reći – svaka čast, uz dopunu da je reč o ličnom moralu koji zaista nije posledica društvenog. Istovremeno, Vlada i predsednik Srbije uveravaju nas da će svaki dinar dobijen za oporavak opustošene zemlje i tragičnih ljudskih sudbina biti javan. Ni tome se nema šta dodati, logično je i odgovorno.
Ali, smeta to stalno zaklinjanje da će baš tako biti, kao da iza toga provejava neverovanje da će svi koji su se obavezali na to zaista i raditi moralno i pošteno. Iako oni predstavljaju i vode institucije kojima bi se moralo verovati. Verujem da su se i oni koji su ranije bili predstavnici države tako ponašali, a ako nisu treba da odgovaraju. Isto tako, i svako ko čini ovu vlast mora da radi i odgovara za ono što čini. Ili ne čini.
Zato izgleda da je nešto mnogo veće od ličnog poštenja sklisko u srpskom društvu – ta priča o demokratiji i moralu. Demokratija i moral idu zajedno samo onda kada su institucije jake, a očigledno je da u Srbiji nisu tako utemeljene. Zato je i moguće da građani nisu ravnopravni i jednaki. A sve dok ne postavimo snažne institucije, moral i demokratija neće ići ruku pod ruku; moral će biti individualna stvar, a ne društvena mera vrednosti; demokratija samo reč koja će krasiti govor političara.
Nije, na kraju, presudno da li je onaj naš čamac na levoj ili desnoj obali, već koliko puta pluta sa nemim putnicima tamo-amo; ako ga tako ostavimo moći će da caruje sve od čega decenijama bežimo – i kontrola mišljenja i zabrana reči i, napokon, cenzura.