Ogromna tragedija i tuga, pa čak i fizička bol koju smo skoro svi osetili posle tragedija u Beogradu i Mladenovcu, pokrenuli su i saosećajnost i bes zbog nemoći da se vreme vrati i spreči ludilo. I dok niko nema ni tapiju, ni pravo, ni mogućnost da svoja osećanja stavlja ispred drugih, politički žrvanj je nastavio da melje, čak žešće nego uobičajeno. Duboke podele društva kao da su postale dublje, a odnosi političkih elita još gori, prikazi stvarnosti njihovih medijskih podrški još udaljeniji. Ionako krhka tolerancija u javnom, i ne samo javnom dijalogu kao da nestaje.
Paradigmatično je bilo gostovanje predstavnika vlasti i opozicije na RTS-u, kada se govorilo uglas, bez poštovanja sagovornika, voditelja i publike. Objektivno analiziranje tog izdvojenog događaja krivicu bi moglo da deli proporcionalno ili neproporcionalno na učesnike te debate, ali u društvu u kojem imate tako dominantnu poziciju kao što je ima vlast, jasno je i ko ima odgovornost za stanje dijaloga i opšte atmosfere fudbalskog navijanja koju viđamo i u medijima i u parlamentu.
Znam da je svetski trend na internetu podržan neodgovornošću za rečeno, često anonimno, još češće samo uvredljivo i, bez obzira na činjenice, sveprisutno i u medijima i politici u celom svetu, ali sramota je da Srbija i u tome ima šampionsku poziciju. Nasuprot poziciji koju joj daju Đoković i Jokić, mladi matematičari i mnoštvo drugih šampiona, koji su to postali jer su posebni i jer su radili, kolektivnu sramotu je dužna da ispravlja, pre svih, vlast i njene institucije. Imaju i moć i zakone da svakodnevicu učine boljom, da se ljudi ne plaše za egzistenciju ako se ne slažu sa onima na vlasti, da opozicija formuliše, prezentuje i konkuriše vlastima idejama, a ne galamom…
Znam da nema instant rešenja, ali svaki proces ima i prve korake, ma koliko da je dug put. Da je, na primer, REM makar delimično radio svoj posao, gledali bismo na TV Hepi sate dečijeg programa, rijaliti bi se emitovali posle ponoći, a specijalne emisije na svim televizijama sa govorom mržnje, kojih i te kako ima, doslednim kaznama bi pravile finansijske gubitke televizijama, a ne političke poene. Mnogo je još argumenata i primera šta je sve bilo pogrešno i vrlo je jasno da se kasni, ali to ne smanjuje potrebu za preokrete koji su nam nužni za neku pobedu i „kod kuće“.