Ogroman podsticaj prostoti dali su prvi rijaliti programi nastali na svetskom trendu. Onda su došli tabloidi, pa novi rijaliti, pa novi tabloidi… U poplavi prostote nekako se udavila finoća, a isplivalo sve što se uklapa u taj talas. Javne ličnosti, mediji, političari, parlamenti i skupštine… kao da su se utrkivali ko će biti bolji i kreativniji u prostoti. I koliko god bili duhoviti i kreativni neki pisci i novinari koji su prostakluke koristili žanrovski, kao stilske vežbe – izgleda da je i to dalo podstreka nepatvorenom prostakluku koji slušamo svakodnevno. I kada nije bitno kako nešto pričamo, postaje nebitno i šta pričamo, pa se s neverovatnom lakoćom lepe uvrede i pripisuju odvratne i netačne etikete.
A nove, realno demokratične, mogućnosti interneta da svako, baš svako plasira i svoje mišljenje, i svoj stav, i svoju paranoju, i svoje poremećaje… daju tom prostakluku i neodgovornosti dodatnu snagu i stvaraju realne opasnosti po ljude – znane i neznane – pa npr. stilska figura “nacrtana meta” postaje stvarno nacrtana meta na nečijem čelu.
Ne mogu, a da se sada ne setim rečenice narodnog pevača koji je rekao kako “…se mi narodni pevači grdno mazimo i pazimo pred kamera, a ubismo se međusobno kada se ugase kamere, a ovi političari se makljaju pred kamerama, svi nešto zajedno petljaju, stalno se pregrupišu i od javnih neprijatelja postaju javni prijatelji i obrnuto”.
Da se razumemo, nisam protivnik prava da se rijalitiji emituju, ali ako je sadržaj pornografski i nasilnički, onda mora da se tretira ko pornografski i nasilnički i da bude kodiran i skriven u duboku noć, da ne bi do toga niko slučajno dolazio i da ne bi na tom sistemu vrednosti odrastale nove generacije. Nisam ni protiv tabloida, pa ni protiv oštrih polemika političara – ovo poslednje baš naprotiv, ali nikako ne mogu da shvatim zašto prostota i neodgovornost imaju institucionalnu i političku a priori amnestiju? A kada se nazru ili raspišu izbori, sve dobija svoj multiplikator – i prostota i neodgovornost za izrečene optužbe, i etikete i “analize” koje ne rasvetljavaju nego zamagljuju vidike… Množe se i priče o “zaverama”, i to ne samo na slavama, što je uvek bivalo, nego i na mnogim medijima i u izjavama javnih ličnosti… Pa sve to između rijalitija i rijalitija na TV i između reportaže i reportaže o “zvezdama” rijalitija u tabloidima.
I koliko god da sam svesna ovog pogubnog trenda, uvek uspevam da se iznenadim dometima ove kombinacije prostakluka i neodgovornosti – tako da strepim da ćemo kroz kampanje za vlast u Beogradu viđati sve i svašta. I ne verujem da ima nevinih – ali sam sklona da krivim više one koji su ranije imali ili imaju veći uticaj na to, ne amnestirajući one koji preuzimaju obrasce – a svedoci smo da preuzimaju svi, kao da je to jedino što je normalno iako je to jedino što nije normalno!