“Tehnička izvedba” – dobra, “umetnički dojam” – traljav. Kada se sve sabere i oduzme u Srbiji je napravljeno nekoliko kapitalno dobrih poteza u poslednjih nekoliko godina. Pregovori i usaglašavanje sa EU će urediti naše zakone, a tako i naše živote ovde… čak i da nas EU ne dočeka u ovakom obliku kakav je sada. Bez ulaženja u detalje, briga za ljude, a ne teritoriju vidi se u politici prema Kosovu. Odlazak premijera u Srebrenicu bio je gest koji obeležava novu eru odnosa prema ratovima u SFRJ, uporno građenje odnosa sa Albanijom, budžetski deficit ili stabilan kurs, samo su neki od pokazatelja dobre “tehničke izvedbe”.
Nasuprot tome česte su neodređene i nedorađene poruke o istragama i kriminalu; od raznih “kosmajaca”, preko olako obećane brzine hapšenja ubica i atentatora, do čekanja pravosudnih organa da razreše, sve ovo začinjeno tabloidima koji kao da sede kod stranih službi kojima je data kompletna dokumentacija o svim policijskim istragama, pa onda plasiraju vesti sa onoliko istine koliko neće smetati bombastičnoj naslovnoj strani. Tu negde nastaje i jedan od nesporazuma između premijera i mnogih koji prate politiku jer smo godinama istrenirani da nam od politike veoma mnogo zavisi kako živimo, da ne pominjem ništa više već samo devedesete, kao primer političkog rušenja i ekonomije i dostojanstva građana. Najnoviji primer bombastičnih događaja vezanih za crnogorske izbore samo je poslednji u nizu.
Svima nam je poznato da premijer voli šah i da je u šahu važno predvideti mnogo poteza unapred, te da vredi žrtva pešaka ako se na kraju osvoji dama. Moram reći da se neki takvi scenariji raspoznaju u Vučićevim potezima, i to najpre kada su veliki ciljevi u pitanju. Pred manjim ciljevima neretko izgleda kao da je “pešak” dat uzaludno, pa nekada i gore – da se pomeša cilj i sredstvo, pa dama padne za pešaka.
Iako nisam stručnjak za političke komunikacije, mislim da je politika timski rad u kojem treba da postoje i oni koji osmišljavaju i saopštavaju ono što Vlada mora da učini javnim i ono što želi, pa makar ne morala. No, da premijer bude sopstveni i portparol ne samo cele Vlade nego i svih službi Vlade, deluje mi kao izvestan preduslov grešaka u komunikaciji, naglašavam, nezavisno od stvarnih istina. Više bih volela da od premijera čujem redosled poteza za takozvane strateške odluke – tipa odnosa sa Kosovom, mape puta ka EU, odnosa sa Rusijom, uključujući i objašnjenja koliko smo energetski zavisni od njih, zatim redosleda i dinamike reformskih poteza… a da saopštenja o kriminalcima, ubicama, špijunima, aferama… dobijamo od profesionalaca koji se time bave i zvaničnih portparola.