U svemu tome, podeljena i populizmom okovana Srbija bila bi samo delić mozaika da nema korupcije koje se i ne stide korumpirani i društvo u kojem je javašluk i nekompetentnost osnovna odrednica. Uigrano, valjda sticajem okolnosti, vlast i opozicija sistematski dižu tenzije između bloka stranaka koje predvodi i personifikuje predsednik države i opozicije, koja svojom usitnjenošću i heterogenošću ne može ni da stvori ozbiljniju političku alternativu.
Opozicija ne može da otvori ozbiljne političke teme jer bi se na svakoj od tema bitka prebacila na unutaropozicionu raspravu. Nasuprot je vlast koja je formatizovana kao „catch all“ udruženje sa jednim vrhovnim arbitrom (što je čini efikasnom) i kojoj ne smeta da istovremeno promoviše suprotstavljene politike. Za već više od dvanaest godina ove vlasti opozicija je mogla da stigne da se bolje organizuje, restrukturira, stvori nove elite i postane primamljivija biračima, a i vlast je, sa apsolutnom većinom u parlamentu, propustila niz šansi da izgradi institucije i reši se svojih nekompetentnih i korumpiranih ljudi.
Skoro permanentni protesti su uglavnom organizovani na pitanjima morala i pravde, a ne oko politika, i najveći efekat su imali na učvršćivanju antivučić birača, koji s lakoćom menjanju partije za koje bi da glasaju jer im je dovoljno da budu „antivučić“. Pojava studentskog protesta remeti igru 1 na 1 i otvara nove mogućnosti. Opozicija je dobila mogućnost da se nametne kao politički kormilar studenata. I to jeste legitimno jer u pat poziciju u kojoj je već opozicija klize i studenti, čiji protest sada najviše pomaže nezgrapna i bahata vlast. Vlast je opet imala najveći dijapazon poteza – najlakši za sebe je ponudila, izbori ili savetovani referendum koji bi Vučić prihvatio kao obavezujući. Ni jedno ni drugo im ne treba u vreme kada kasne pripreme za Expo, ali nije bilo teško proceniti da ni opozicija trenutno nema nameru da se meri s njima.
Kao poslednji ponuđeni adut za izlazak iz krize predsednik je predložio da se krene pre svega učtivo i tolerantno u razgovore i traženje kompromisa, uz nešto ranije dato obećanje o početku do sada neviđene borbe protiv korupcije i kriminala. Nagoveštaj stvaranja novog političkog ambijenta nisu pratili ni provladini mediji ni drugi čelnici vlasti i njima bliski analitičari – što bi se moglo tolerisati kratko vreme, ali i sam predsednik je već sutradan pogazio svoj predlog nazvavši advokate „ruljom“, te tako uveo i vlast u pat poziciju, a kako je predsednik države i pasionirani šahista, teško mi je da pomislim da mu je cilj bio da jačim figurama na tabli izvuče remi.
Za kraj da parafraziram Šekspira: „Ima nešto trulo u državi našoj“ ili neko ima „keca u rukavu“, kojim misli da će započeti rešavanje političke krize i sprečiti da nervoza i agresija nadvladaju razum.