Tako je danas sa Srbijom. Počela je da se sudara devedesetih godina prošlog veka – Hrvatska, Bosna, Kosovo. Tadašnji političari i brojni intelektualci bili su ne samo u saobraćajnoj nesreći, nego su svesno vozili jednosmernom ulicom u suprotnom smeru.
Doživeli smo strašne tragedije, o tome će se u budućnosti analizirati, raspravljati, pisati. Istine radi, bilo je ne malo građana, političara, intelektualaca koji su bili protiv srpskih teških udesa. Nagrada i uteha za njihovo svesno mišljenje uvek će ostati njihovo neotuđivo vlasništvo. Ne treba zaboraviti ni da je prethodna vlast uradila mnogo – Milošević, Hag, otpočinjanje pregovora sa kosovskim Albancima… Oni su nas i naučili da je demokratija veoma krhka i kolika je šteta što nisu ojačali institucije.
Zašto sada to podsećanje? Jednostavno, odluka srpskog pregovaračkog vrha da u Briselu postigne dogovor sa kosovskim političarima pokazala je da i Srbija može da prođe kroz iglene uši i okrene se životu. Zasluge su obostrane, trostrane, Dačić, Vučić, Tači, Ketrin Ešton.
Naravno, moglo je biti i drugačije i bilo bi to zlo u koje se svesno srlja, kao i više prethodnih decenija. Šta je bio čarobni štapić za uspeh pregovora? Mislim da je to činjenica da su pregovarači prihvatili političku realnost. Zahtevi su bili prilagođeni mogućnostima. Možda su tražili više, ali dobili su ono što jeste politička realnost i upravo to prilagođavanje dovelo je do sporazuma. Pokazalo se da politika izvire iz stvarnosti, iz realnog života.
Da je bilo suprotno bili bismo i dalje zarobljenici koji žive od priča iz prošlosti, mitova, legendi i predanja. Ili, još gore, nastavili bismo da se zaluđujemo sholastičkim pitanjem koliko anđela može da stane na vrh igle. Odabran je, na sreću, prolazak kroz iglene uši – život.
Da li će biti teško? Biće, veoma. Srbija je proteklih trideset godina urušena, devastirana… Ipak, najteže će biti suočavanje Srba i Srba; oni u centralnoj Srbiji i oni na Kosovu moraju odlučiti da ne budu slepi pred sopstvenim greškama. A njih je bilo mnogo, kao i propuštenih šansi. Dovoljno je zapitati se i pošteno odgovoriti kakva bi, na primer, bila sudbina Srba u Hrvatskoj da su prihvatili plan Z4?
Nekako emocije moraju da se ostave po strani, bez obzira na to što su često veoma duboke. Vreme je da Srbi kao kolektivitet svedu sopstvene račune, ovozemaljske. Računi one nebeske već su preveliki.
”Sa crniša na goriša” .To je prelaz i prolaz kroz iglene uši… A Z4 je bio dobar plan , ali je obuhvatao samo Knin i okolinu… To mu je bila mana.Velika mana.Samo to .( A i kobila je ćorava jer ne vidi samo na jedno oko) A , istine radi Srbi su pred samu Oluju bili voljni sa ga prihvate…