Nekoliko dana pred izbore još poneka slika nekog lidera. Inspirisana time, neformalno sam anketirala ljude koje srećem o predstojećim izborima. Rezultati su sledeći: gotovo svi znaju da se izbori održavaju u Beogradu i da se može biti za ili protiv Vučića, svaki drugi zna za izbore u drugim gradovima, svaki treći zna da su izbori 2. juna, svaki četvrti može da nabroji tri grada ili opštine gde će biti izbori, ali niko – baš niko nije mogao da navede tačna imena bar četiri liste. Znam da ovo nije reprezentativna slika stanja, ali je indikacija političke dezorijentisanosti. I nije u pitanju apatija jer postoji strast u ljudima kada pričaju o politici, ali mnogo je više strasti i emocija za ono što neće nego za ono što hoće.
Neprepoznavanje imena lista koje se takmiče na izborima bez dodatnih objašnjenja i pominjanja imena lidera deluje kao katastrofalno nepoznavanje političkih aktuelnosti. Pre pet-šest godina pitala sam neke kolege o izbornim listama i niko nije znao da navede tačna imena više od dve liste; svi su se samo prisećali koji su se lideri udružili ili razdvojili. Dakle, ovo sada nije eksces već postaje – pravilo. A u našoj političkoj areni kao da se velika većina stidi svoje partije, pa na izborima imamo stare protivnike u drugim dresovima. Nekada moćni DS je svega nekoliko puta, i to ranih devedesetih, išao na izbore pod svojim imenom; sada moćni SNS ima istu strategiju. I nije u pitanju samo pridodavanje imena glavnog vođe nego nestanak imena i identiteta stranke.
Jedna od posledica velikih heterogenih koalicija je svođenje komunikacije izborne liste grupe stranaka na najmanji zajednički sadržalac – a to je po pravilu skoro ništa. Stranke vlasti hvale i podržavaju Aleksandra Vučića; stranke opozicije kude i osporavaju Aleksandra Vučića. Malo za ozbiljne izbore, dovoljno za ozbiljne podele. Bojkot izbora je najmoćnije sredstvo za navijački model za i protiv Vučića.
Deluje mi nesporno da i vlastima i građanima treba jaka opozicija. I opoziciji da bi ikada postala – vlast. Građanima je potrebno da vlast bude kontrolisana i zabrinuta za svoje pozicije, inače se nužno kvari i postaje bahata. Stranke koje čas bojkotuju, čas učestvuju na izborima i nemaju prepoznatljivo ime, jake timove u rukovodstvima, teme i organizaciju, te ne mogu dorasti do osvajanja vlasti na izborima, jedino kroz revoluciju, što brzo dovodi novu vlast u poziciju stare, koju opet niko ne kontroliše.
Lako je kritikovati i vlast i opoziciju. Ali kritika i žalopojke ne vodi ni promenama ni poboljšanju vlasti. Srbiji treba mir da pokrpi sve pocepano nakon decenija razaranja. Potrebni su joj vlast i opozicija koje ne koriste vulgarni jezik društvenih mreža niti inspirišu uvrede već se bore na izborima za podršku svojim politikama, a ne samo za poraz protivnika. Kako sada izgleda ta borba, malo je za kvalitetne parlamente, posebno lokalne, srećom, malo i za revoluciju – a od ulice teško da iko može da ima vajde.