U našim strankama su retki izbori za predsednike sa više kandidata – najčešće je to bilo u Demokratskoj stranci i najčešće su u pozadini bili ozbiljni sukobi, i lični i suštinski. Kandidatura Vladimira Cvijana za predsednika SNS dočekana je bez blagonaklonosti partijskog rukovodstva i uz mnoge spekulacije – ali sve se svode na to da je on eksponent pravog protivnika. U medijima se najčešće pominje Miroslav Mišković kao inspirator pokušaja da se Vučićeva snaga načne prvo unutar same stranke. Druga teoriju je da je reč o Tomislavu Nikoliću kao inspiratoru – između ostalog i zbog veoma jasne proevropske politike Aleksandra Vučića.
Čovek koji poželi da rešava rebus – ko je zapravo protivnik – ne može da zaobiđe ni čitav niz ljudi koji su ugroženi antikorupcijskim akcijama Vlade Srbije, ni lične ambicije Cvijana, ni izneverena očekivanju u raspodeli funkcija dela stranačkih prvaka…
Najlakše i najdirektnije je spekulisati sa Miškovićevim interesima da se umanje autoritet i snaga prvog potpredsednika Vlade, obesmisli i na marginalne teme skrajne borba protiv korupcije. U kombinaciji sa dobrim advokatskim timom i jakom lobističkom podrškom on bi mogao da bude ne samo oslobođen optužbi već, kako je to već viđeno kada se politika pomeša sa pravosuđem, pređe u ulogu tužioca države. Potvrdom da se sretao sa Miškovićem i od njega uzimao novac “kao i svi drugi”, Cvijan je ovu tezu osnažio. Verovatnije je, ipak, da je na ovaj način poslata poruka Vučiću da „smanji gas“, iako je teško poverovati u Miškovićevu naivnost da Cvijan može ugroziti Vučića. Nije na odmet setiti se iznenađujuće dobrog rezultata Slobodana Vuksanovića kada je pokušao da smeni Đinđića i dobio znatno više glasova nego što se očekivalo pre glasanja – ali nije ni najmanje poljuljao Đinđića nakon toga.
Meni lično je najteže dokaziva teza da Nikolić stoji iza svega – budući da je jedna od njegovih ključnih poruka bila da će biti predsednik svih građana i povući se iz stranačkog života, a i do sada je koristio svaku priliku da iskaže zadovoljstvo radom svog naslednika Vučića. Iako su predsednikove izjave o nekim aspektima aktuelne politike Vlade ponekad suprotne Vučićevim, i ne uvek dosledne u vremenu, ipak on ne izgleda kao čovek koji bi reskirao da SNS upadne u krizu. Na taj način bi šansu da obnovi predsednički mandat kada za to dođe vreme sveo na minimum. Osim toga, Nikolić nikada principijelno nije osporio ni antikorupcijsku borbu ni proevropsku politiku – iako je često imao primedbe na detalje i pokazivao više razumevanja za tajkune i za bliže povezivanje sa Rusijom.
Ambicije Cvijana svakako su velike – prelaskom iz kabineta Tadića u SNS jer je bio nezadovoljan brzinom napredovanje to veoma jasno pokazuje. Dakle, to je nesporno jak motiv, ali ni to ne bi imalo smisla ako ne bi bilo neke ozbiljnije podrške. On sam navodi da je razgovarao sa mnogo ljudi i dobio podršku za ideju o kandidaturi za predsednika stranke. Teško je poveravati da su svi u SNS zadovoljni sopstvenim ulogama u državi i to Cvijan veoma jasno artikuliše kroz pitanja ko su ljudi koji obavljaju razne funkcije u državi, a nisu u SNS.
Konačno, kada se sve pogleda ništa nije uverljivo kao razlog za zbivanja u SNS, ali se ništa i ne isključuje lako, pa bi se reklo da se iz jasne potrebe da se za politiku koju promoviše Vučić dobije čvrsta partijska podrška i zato raspišu unutarstranački izbori, pojavio prostor da se nezadovoljstva ujedine.