Hrvatsko-srpski odnosi opterećeni su uspomenama na ratove i uvek osvežavanim nacionalizmom. I, između ostalog, “razgraničenjem” na Dunavu. Bosna i Hercegovina – opet nacionalizmi, opet uspomene na ratne strahote i, opet!, razgraničenje. Odnosi Beograda i Prištine, kako bi bilo politički korektno reći, i te kako su opterećeni ratnim uspomenama, gaženjem ljudskih prava, nesigurnošću manjina … i svašta još i, kako reče PPV i ministar inostranih poslova Ivica Dačić … “i razgraničenje je nužno”, šta god da to značilo.
RAZGRANIČENJE na tom putu od 355 kilometara između Beograda i Prištine nema veze sa plavljenjem i vrdanjem Drine i Dunava i katastarskom imovinom – već pre može da liči na ona razgraničenja kada su menjane granice, bilo fizički bilo statusno. Jer, ko god da je ikada rekao da pravimo granice države umesto poroznih nevidljivih granica republike, rekao je rat – čak iako nije bio svestan. Sada znamo svi – pa i razgraničenje treba dobro definisati ako se i o njemu priča.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić pokrenuo je inicijativu koja je, bar zasad, proizvela lavinu izjava i PREPUCAVANJA, pa i zloupotreba teme “Kosovo” – ali nagoveštava da ipak može u sledećoj fazi i da dođe do DIJALOGA.
Istorijat propuštenih šansi Srbije ovih dana evocira Vuk Drašković. Nakon svake propuštene šanse dobijali smo lošije okolnosti i mnogo lošije mogućnosti. Bivalo je i mnoštvo zasada tajnih propuštenih šansi – “nećemo da pregovaramo ispod stola” bila je reakcija naših političara na ponudu koju bi sada izglasali na referendumu.
Za velike pomake u geopolitici mora da se obezbedi podrška sveta, koju lako možemo da dobijemo za zaštitu ljudskih i manjinskih prava i ekonomsku osnovu života. To je statusno neutralno, kako smo ne samo sebe obavezali nego obavezali i Albance. Razgraničenje, ma šta to značilo, to nije! I teško možemo dobiti podršku od bilo koga za prekrajanje granica – osim! ako ne nastupimo zajedno i mi i Albanci, dakle, rekla bih, samo ukoliko Beograd i Priština svetu “serviraju” rešenje.
I jedni i drugi imaju milion razloga da požure i preskoče prepreke koje im sopstveni populizmi nameću. Ako poziv na unutrašnji dijalog shvatimo kao poziv na toleranciju i popuštanje pred mitovima i zabludama, ali i pred nepravdom, i ako i Albanci dođu do toga da je svima u interesu rešenje, a ne igranje rečima i istorijom koja vodi dobrovoljnom davanju tuđe krvi. Dodala bih i da se nijedan srpski interes neće odbraniti šaranjem parola po zidovima sveže okrečenih kuća u Beogradu “Kosovo je Srbija”. A zdravom razumu je jasno da je najvažnije obezbediti sigurnost, prava i posao Srbima na Kosovu. Naravno, i Albancima u Srbiji. I naravno i Srbima u Srbiji i Albancima na Kosovu.