Novi rat? Nije.
Niz evropskih zemalja strada ovih dana, mirnodopski – bez zrna baruta. Ironijom sudbine, baš kontinent koji važi za šampiona borbe za ozdravljenje klime na planeti, našao se na udaru izliva klimatskog besa. Koji žari i pali po delovima Španije, Portugalije i Francuske, dok sa rekordnih 40 celzijusa pridavljuje Englesku, gde su erkondišni retkost.
Kao da je splet okolnosti rešio da Evropi oduzme i drugu blagougodnu izuzetnost. Njena Unija je slovila za najmirotvornije udruživanje država, ali ju je u vanredne nevolje uvalila ruska agresija na Ukrajinu. A upravo joj je i surovo osporen epitet područja prema kojem je priroda milostivija nego prema drugima.
Naleti užarenog vazduha i pustošnih požara kao da su pošli tragom povišene temperature i vatriranja u međunarodnim odnosima. Da bi se sparili u Evropi kao kontra njenim višedecenijskim pregnućima.
Čak se nazire da bi ovo opšte pregrevanje atmosfere moglo da dovede do novog hladnog rata čije bi glavno poprište opet bila Evropa, kao i u njegovom prethodnom nastanku i prestanku. S tom razlikom što bi sada pored Vašingtona i Moskve, u cenkanju oko njene upotrebne vrednosti u globalnim nadmetanjima učestvovao i Peking.
Sve više se, međutim, pita i „viša sila“ – priroda, koja pored svoje meke moći, kojom održava život na Zemlji, pokazuje i tvrdu moć razorne odmazde ljudskom istrajnom i bezobzirnom antiprirodnom ponašanju. Većina eksperata smatra da su učestale i sve razornije elementarne katastrofe dobrim delom proistekle iz neobuzdanih ljudskih aktivnosti koje priroda više nije mogla mirno da podnosi, pa je počela žestoko da uzvraća.
Klimatske promene ubijaju ljude, lakonski je poručio španski premijer Pedro Sančez, prilikom obilaska zgarišta Ekstramadure, posredno kritikujući sve koji svojim postupcima doprinose tim promenama. Toj konstataciji gensek UN Antonio Gutereš pridodao je kataklizmično, takođe na nauci zasnovano, upozorenje.
Na specijalizovanoj konferenciji u Berlinu predočio je da je pred svetom sudbonosan izbor: ili kolektivna akcija (za ublažavanje klimatskih lomova) ili kolektivno samoubistvo (onesposobljavanjem prirode da održi život na planeti). Suicidalno usmerenje pripisao je još nedovoljnoj preorijentaciji sa fosilnih (i zagađujućih) goriva na obnovljive (i čiste) izvore energije.
Nažalost, lideri više brinu o svom opstanku na vlasti nego o opstanku ljudskog roda u celini. Dobrim delom i zato što živimo u instant dobu gde je brza i lična vajda važnija od opšte, dalekosežne koristi.
Može, pritom, da zaliči na korupciju i organizovani kriminal. Jer se, zarad neposrednog blagoutrobija, žrtvuje dogledna budućnost naraštaja na kojem bi trebalo da ostane svet.
Odgovornosti za takva nepočinstva lidere spasavaju i birači. Dostupne ankete pokazuju da su i oni skloniji hitrijim rešenjima svojih egzistencijalnih problema kao što su poskupljenja nego posvećivanju dugoročnih izazova kao što su klimatske promene.
Istraživanje Njujork tajmsa evidentiralo je da je samo jedan odsto građana navelo da su im klimatske promene najveća briga, daleko iza inflacije i ekonomije. Anketa kompanije Mekinsi u Francuskoj, Nemačkoj, Italiji, Španiji i Britaniji dala je nešto uravnoteženiji rezultat: rast cena više od polovine ispitanika doživljava kao najveću nevolju, za 15 procenata je to rat u Ukrajini, dok je osam odsto reklo da su im najopasniji ekstremni klimatski poremećaji.
Posebno je u tim postrojavanjima, kao i obično, značajna Amerika. Predsedniku Džou Bajdenu je vrlo važno da progura zakon o povećanim izdvajanjima za oslanjanje na održive izvore energije. Dok ovaj tekst ide u štampu, ispostavlja se da bi i taj i globalni plan mogao da ospori jedan čovek, senator Džon Mančin iako je iz Bajdenove vladajuće Demokratske partije. Njemu su važniji interesi koje ima u industrijskom lobiju, pa dovodi u pitanje usvajanje zakona u Senatu jer bez njegovog glasa ne može da se izglasa.
A ako izostane, to bi moglo da izazove odustajanje i drugih zemalja od dogovora za smanjivanje zagađivanja atmosfere. Bio bi to i jedinstven slučaj da zbog jednog glasa u jednoj sili zastane inicijativa za globalno dobro.
A situacija u svetu ostaje u svakom pogledu vruća. Baš vruća. I klimatski i strateški, pogotovo što se ispostavlja da jedna drugu usijavaju.
U tim okolnostima sve je teže ovdašnjoj vlasti da „hvata hladovinu“, pogotovo što se „proslavila“ sečom drveća i betoniranjem na sve strane. A sve je prevršilo meru, bar meni, kad sam od predsednika nam čuo da „Beograd više nije antisrpski grad“.
Odavno nisam čuo tako neprikladan, blago rečeno, „vruć-parol“, kako se nekad govorilo za podilaženje jednopartijskim i prigodnim niskim strastima. Od kojeg bi njegov autor trebalo da pocrveni i bez odlaska na more, na kojem drugi samo lepo preplanu.