Ubedljivi pobednik u svim sistemskim nadmetanjima demokratija sada se oseća ugroženim i nastoji da projektuje vanredne mere, gotovo kao protiv korone, za odbranu od navalentnih, prethodno otpisivanih autokratija.
Tako bar proizlazi iz poziva američkog predsednika na Samit za demokratiju. Džo Bajden time konkretizuje svoju viziju sveta, prema kojoj će “postpandemijsku eru” suštinski obeležiti borba između demokratija i autokratija.
Lista zvanica još nije zvanično obelodanjena, ali njen nacrt, kako izveštava vašingtonski Politiko, sugeriše da je predviđeno učešće lidera više od sto država i entiteta sa svih kontinenata. Među njima nema predstavnika Srbije, BiH i Kosova, koji tamo, a praktično i svuda osnovano važe za prostor “nedovršenih poslova”. Da ne širim priču zasad o tom trouglu izostavljenika, u kojem se više reži nego što bi da se išta održivo reši i gde se od demokratije gotovo ne razaznaje ni D, kao što to D drugima vrlo nerazgovetno zvuči i u njihovim pozivanjima na državnost kao klasično kompletiranom suverenom statusu.
Napretek je razloga za zbijanje redova demokratija. Prema relevantnim istraživanjima, one to moraju da učine kako bi zaustavile uzlet autokratija. Ne samo spolja, što oličavaju Kina i Rusija, nego i unutar sopstvenog tkiva u kojem se antidemokratske sklonosti ispoljavaju ne samo u Indiji i Brazilu već i unutar EU kao najdemokratskije zajednice naroda, čije vrednosti osporavaju formalno im partnerske mađarske i poljske vlasti. Kao i pokreti antivakcinaša, eurofoba i drugih “nezadovoljnika svim i svačim” u Francuskoj, Nemačkoj, Italiji iako nema socijalno uravnoteženijeg sistema, ma koliko i on ne bio sveobuhvatan, od zapadnoevropskog. Čast izuzecima.
Nekoliko nedoumica se ispostavilo povodom Bajdenovog poziva na Samit za demokratiju, koji treba da se virtuelno održi 9. i 10. decembra. Najvažnija je zašto su na spisku učesnika i režimi koji nisu ništa bolji od nekih koji su s pravom kao i pomenuti balkanski izostavljeni.
Na primer, Poljska je pozvana, a nije s njom “slizana” Mađarska. I zašto su pozvani Izrael i Irak, a nisu Egipat i Turska (članica NATO) i Filipini, a ne Vijetnam?
Kriterijumi ostaju nejasni u detaljima. Oni su, da ponovim, nezvanični, pa su moguća usklađivanja s naknadno ustanovljenom logikom. Izvesno je, nesporno, da je Samit za demokratiju prevashodno sazvan da bi se napravio široki front suprotstavljanja širenju uticaja Kine i da je u tom procesu ostavljen verovatno prostor i za proširenje liste učesnika.
Vašington je, uostalom, pokušao da objasni da mu nije cilj da deli zemlje na demokratske i one koje to nisu nego “samo” da prve podrži da istraju, a druge podstakne da im se priključe kao perspektivnijima. Za to je potreban i vanredan napor jer je Kina već razradila Novi put svile kojem Zapad tek treba da projektuje kontru kao narastajućoj konkurentskoj globalizaciji.
U međuvremenu, učestali su samiti. Prema pojedinim hroničarima, bilo ih je ove godine više nego obično, pri čemu su, reklo bi se, izrazito aktivnije bile zapadne zemlje – susreti na vrhu NATO, SAD-EU, G7, G20, uz pojačana dejstva na samitima u UN, pa i u Glazgovu za ublažavanje klimatskih lomova.
Moraju se objedinjavati demokratske zemlje kada su antidemokratske već objedinjene, čulo se iz organizacija za ljudska prava. U Pekingu i Moskvi taj proces je doživljen kao slabost suprotstavljene strane, koja je “najzad shvatila da je došao kraj njenoj dominaciji” i da sada nastoji da nekako uspostavi kontrolu štete.
Pomni posmatrači su zabeležili da se na globalnim samitima koji su se održavali neposredno, a ne posredstvom interneta, nisu pojavljivali ni Vladimir Putin ni Si Đinping. Kao da su time hteli da pokažu da novonastala iskušenja više nisu njihov problem, da su oni konsolidovali partnerstvo, pa da su sada oni problem onima koji su ih potcenili.
Zvanična Srbija se upregla da dokaže kako sva ta tumbanja idu njoj u prilog. Jer, kao idemo na demokratski Zapad dok se oslanjamo na njegove istočne protivnike koji se svojski upinju da dokažu da je demokratija prevaziđena.
Ovdašnji se lider prsi da se sreo s više kolega nego iko pre njega. I usputne susrete on doživljava kao samite, kao čast koja je njemu ukazana, a ne kao ono što su ti susreti bili – da se proveri da li je poslušan prema stranim akterima, bar približno onoliko koliko insistira da mu se sunarodnici bespogovorno povinuju.
Slutim, međutim, da će našu sudbinu odlučiti pravi samiti onih koji oblikuju svet, pa i zapadni Balkan. Ukoliko odluče da im rešenje više odgovara nego održavanje nerešavanja.
I ako ustanove da su balkanski autokratski barjaktari nerešavanja postali problem i njima približno onoliko koliko i ovdašnji sopstvenom narodu, a što je za njih, iako mnogo moćnije, nepodnošljivo. Pogotovo nepodnošljivo za demokratiju, sviklu na pobede, a ne na poraze…