Situacije nisu baš za poređenje: Rusija je napala susednu zemlju, a Kina je samo izmanevrisala upozorenje da neće tolerisati „poigravanje“ s njenom teritorijalnom celovitošću. Spaja ih, međutim, to što su se, najednom, u sadejstvu našle dve krize od kojih svaka na svoj način, a zajedno još više, imaju potencijal da dovedu do armagedona. Kao i to što su u pomenute zlokobnosti uključene najveće sile, koje su u Savetu bezbednosti UN privilegovano zadužene za očuvanje globalnog mira, a koje ga i pojedinačno i kolektivno podrivaju ili bar osporavaju.
Nedavna poseta Emanuela Makrona Kini je dve drame dodatno uvezala. Francuski predsednik je „prasnuo“ da Evropa treba da izgradi stratešku autonomiju i da više ne bude „prilepak“ Americi, pa da ne želi da se upliće u spor Pekinga i Vašingtona oko Tajvana. Evropljani, dodao je, ne mogu da raspletu ni ukrajinski čvor u svom „dvorištu“, a kamoli da doprinesu otpetljavanju zapleta na Dalekom istoku.
Odmah mu je, s raznih strana, spočitano da je uneo klicu razdora među zapadne saveznike, pa i da je pričao samo u svoje a ne i u ime Evrope, zamišljajući da tako sebe ispostavlja kao njenog faktičkog lidera. Njegova računica je posredno, a u javnosti nedovoljno propraćeno, posredno umanjila i posredničke ambicije Kine. Jer, po kriterijumu koji je servirao, ni ona ne deluje uverljivo kad predlaže mirenje u Ukrajini a na svom pragu uvežbava rat.
Ne bih isključio ni mogućnost, koliko god delovala fantazmagorično, da je, relativizujući značaj vašingtonskih smernica, pokušao da inspiriše Si Đinpinga da se i on otvoreno uzjoguni i pokaže Rusiji da se ne slaže s njenim kršenjem teritorijalnog integriteta Ukrajine. Uz ostalo i zato, što se Kina upinje da taj integritet sačuva u tajvanskom slučaju.
Tajvanski entitet je, da podsetimo, stvoren kada su 1949. vlasti u Pekingu poražene u građanskom ratu protiv komunista, i s masom pristalica se iselile na arhipelag, udaljen oko 130 kilometara od najbližeg kopna. Sve do 1971. je Tajvan je kao reprezent cele Kine bio član UN, da bi onda njegovo mesto zauzela NR Kina, proglasivši ga za svoju „pobunjenu provinciju“, podvodeći ga pod koncept „jedna zemlja, dva sistema“.
Njegovu samoproglašenu nezavisnost sada priznaje samo 13 omanjih zemalja. U međuvremenu je stasao kao demokratija, a kao ekonomski „tigar“ i razgranao impozantan biznis s Kinom, u kome su obe strane prosperirale.
Kad tako dobro poslujete, zašto se politički toliko međusobno šiljite – pitaju se poznavaoci u Forin afersu. Deo odgovora je u izrastanju Kine u velesilu, što Amerika logično doživljava kao osporavanje svoje globalne dominacije, koja se ogleda i u strateškoj zaštiti tajvanske samosvojnosti.
Džo Bajden je, kako je izračunato, čak četiri puta izjavljivao da bi Amerika ušla u rat s Kinom ako bi ova pokušala da silom prisajedini Tajvan. Peking takvu mogućnost pominje samo kao „krajnje sredstvo“ i optužuje Vašington da ga, provokacijama, na tako nešto mami…
Pacifik se uzburkava i očigledno gubi na pacifičnosti. Odnosi SAD-Kina su, prema ekspertima, dogurali do najniže tačke, pa se šire bojazni da upadaju u novu verziju hladnog rata, a možda i u drevnu Tukididovu zamku, po kojoj se do velikog oružanog sukoba dolazi – kad rastuća sila otvoreno i snažno ospori dominantnu silu.
Na rastuću opasnost opominju i naizgled sitni povodi. Kina je dva puta u poslednjih osam meseci izvela ratne manevre oko Tajvana, zbog susreta njegovih lidera sa američkim zvaničnicima, što je tumačila kao spoljni podstrek ostrvskim tendencijama ka ocepljenju.
Trenutno se registruje osetan rast troškova za naoružanje u tom regionu. Uz – kinesko širenje po pučini, izgradnjom veštačkih ostrva kao vojnih uporišta, i američkog „postrojavanja“ tamošnjih saveznika kao što su Japan, Australija, Filipini…
Verovatno se obistinjuje prognoza, s početka ovog veka, da se „osovina sveta“ seli sa Atlantika na Pacifik. Osporava je, doduše, ruska agresija na Ukrajinu čiji otpor svojski podržava atlantska alijansa. Ali, stručnjaci sugerišu da bi eventualni rat oko Tajvana bio još pogubniji od ukrajinskog.
Arhipelag je proizvodi 90 odsto najsofisticiranijih čipova na svetu i njegovo razaranje bi nam istumbalo živote, jer bismo ostali bez sastojaka za kompjutere, pametne telefone, mašine, bez kojih su nezamisliva savremena društva i ustrojstva – proizlazi iz analize komentatora Gardijana. Već nam je uništavanje Ukrajine kao globalne žitnice potkresalo krila, a rashodovanje tajvanske „čipnice“ bi nas i očerupalo, reklo bi se.
Ostaje nada da će prevagnuti razum, i da će se naći način da živne miroljubiva koegzistencija između jednopartijske velesile i njene demokratske provincije. Pa da dok se zalaže za multipolarnost u međudržavnim odnosima, Kina ne sputava pluralizam ni unutar sebe.
Dokazala bi tako da nije autokratija koja bi da potisne demokratiju. A to bio i njen podsticaj drugima da doprinesu pacifikaciji Pacifika, i da se svi vrate geslu „bolje trgovati nego ratovati“, pod kojim su dugo usavršavani odnosi SAD i Kine, pa i Tajvana s njima.