Krajnje neuobičajeno za centre velike moći, Bela kuća i Kremlj su više od tri nedelje proveli u natezanju oko određivanja maršrute za jednog jedinog putnika. Ispostavilo se da im je skiciranje te trase komplikovano gotovo kao crtanje “mapa puta” za rešavanje naraslih globalnih izazova, od Bliskog do Dalekog istoka.
Dotični Edvard Snouden (30) doživeo je, pri tom, retku privilegiju da bude i glavna tema hitnog telefonskog razgovora predsednika Amerike i Rusije. Dok je ovaj tekst išao u štampu nisu bili poznati detalji vanrednog kontakta Baraka Obame i Vladimira Putina, ali je izvesno da u anale ulazi kao prvi strateški dijalog na najvišem nivou posvećen – uzbunjivaču (obično insajder koji otkriva državne ili poslovne tajne operacije, najčešće uz obrazloženje da to čini zarad opšteg dobra).
Snouden je izazvao nezapamćenu svetsku uzbunu obelodanjivanjem dokumenata iz kojih se vidi da američka Nacionalna bezbednosna agencija (NSA), čiji je službenik do nedavno bio, špijunira “gde koga stigne”. Njegov “slučaj” nadovezao se na akcije Džulijana Asanža koji je posredstvom Vikiliksa u promet pustio strogo poverljivu američku diplomatsku prepisku, ali je sada napravljen još veći dar-mar u međunarodnim odnosima.
Vašington je upravo izložen sučeljavanju s praktično svim ostalim silama današnjice: sa Rusijom i Kinom jer su odbile da izruče Snoudena, kao i sa savezničkom Evropom koja se uvredila što nije, bar ne dovoljno, obaveštena o prismotri “Velikog brata”, pa i sa ortačkom Britanijom čiji je list Gardijan prvi objavio napise o tajnim poduhvatima NSA i dokaze da joj je saučesnik bila srodna služba Ujedinjenog Kraljevstva…
Na vrlo delikatnu probu stavljeni su svetski odnosi u kojima se sve češće sudaraju principi individualnih sloboda i kolektivne bezbednosti, globalne dalekosežnosti i lokalne nadležnosti.
Izazov nadmašuje klasične domašaje vlasti, iako prikladno, kao hitna mera zvuči apel nemačke kancelarke Angele Merkel koja, pogotovu što je suočena s predizbornim “prozivkama”, traži da Evropska unija pojača i objedini zaštitu od internet špijunaže.
Uticajni znalci pokušavaju da dokuče domete svekolikih tehnoloških i komunikacijskih promena koje su uzele maha pre nego što su političari shvatili da moraju da im se podvrgnu. Živimo u novom svetu totalnih informacija i promocije prve generacije s neizbrisivim digitalnim zapisom – sugeriše uticajni američki globalista Farid Zakarija.
U Tajmu precizira da to već znači da nikada nećemo moći da poništimo digitalni registar o nama: šta smo jeli i kupovali, s kim smo telefonski i Internetom kontaktirali, u kojim smo kafanama i muzejima bili. A ono što se trudimo da zaboravimo ili prikrijemo svakog časa može biti izvučeno i upotrebljeno da se dokažu naše nesavršenosti…
Pravo na privatnost poodavno je nestalo, a pre špijuna srubili su ga žuta štampa, političari koji se nisu libili da na videlo iznose najintimnije tajne protivnika, kao i žudnja publike da zaviri “kroz ključaonicu” i sazna sve što može o stvarima koje bi trebalo da ostanu nedostupne tuđim očima – konstatuje u književni nobelovac Mario Vagras Ljosa u Paisu.
Ali, sada je preteran uticaj obaveštajaca i vreme je da ga političari obuzdaju – predlaže jedan od najpopularnijih autora špijunskih romana napisanih posle stečenog neposrednog iskustva Džon Le Kare. Nije dobro, dodaje, to što špijuni veoma uspešno lobiraju u parlamentu, probiraju i obučavaju pravne zastupnike, proizvode svedoke…
Snouden je samo neželjeno čedo privatizacije i kolosalnih dimenzija zabadanja nosa u tuđe stvari – smatra španski komentator Ljuis Basets. Jeste izazvao diplomatsku destabilizaciju, ali je, zaključuje, obznanio i novu panoramu “totalne kontrole” (nad građanima i državama).
Već samim svojim sve prodornijim nastupima uzbunjivači osporavaju domete “totalne kontrole”. Prosto izrastaju u pokret individualca koji po nalogu savesti razotkrivaju sve ono što smatraju kršenjem nacionalnih i internacionalnih, pravnih i moralnih normi. Kao da proizlaze iz reči junaka novog Le Kareovog romana da se “u savremenom svetu najviše treba plašiti – čoveka koji sam odlučuje”.
Lično me najviše tišti utisak da nešto bitno fali javnoj komunikaciji, kad se uprkos procvatu “transparentnosti” širi prisluškivanje. Biće da je veoma smanjena doza poverenja, neophodna za funkcionisanje i lokalnog i globalnog sistema, u ono što se javno priča, tako da smo – gledano i “odozgo” i “odozdo” – svi sumnjiva lica.
Ako je tako nezaposlenost će se, kao jedna od najvećih boljki današnjice, smanjivati ponajviše otvaranjem novih špijunskih (političkih, tehnoloških, kao i volonterskih) radnih mesta.
Bolje bi, naravno, bilo da jedni drugima počnemo da govorimo istinu, ali to zahteva promenu mentaliteta, što je dug i prilično “dosadan” proces koji ne odgovara ovom vremenu ubrzane istorije. Prekraćivaće nam ga, ipak, storije o novim Snoudenima, pogotovu ako se ovde dokažu, i poterama za njima…