U doba opšteg distanciranja uzbudljive koincidencije uvezale su u jedno klupko svekolike ljudske radosti i patnje, uspone i padove i sistema i pojedinaca.
Da počnemo od prostora bivše SFRJ, šampiona razdvajanja kad se ceo svet objedinjavao, a koji se ovog puta pokazao kao pionir emotivnog združivanja dok je svet strateški sve više razdružen. Prerani odlazak Đorđa Balaševića oplakan je i njegovim repertoarom opevan širom regiona, kao opozicija duša srodnih po dobrom ukusu bezdušnima i njihovim vladajućim neukusima. U danu njegove sahrane Novak Đoković, koga su pojedini skeptični zemljaci već počeli da otpisuju, trijumfom u Australiji potvrdio je da je najbolji teniser sveta, pa je i to doživljeno kao reafirmacija ne samo ličnog i nacionalnog nego i regionalnog potencijala.
Obojici je počast odao novi patrijarh SPC Porfirije – prvom, što nam je “u teškim godinama unosio smisao i vedrinu”, drugom – što “s njim učestvujemo u zajedničkim borbama protiv malodušnosti”. U obraćanju javnosti dao je i novu notu regionalnim odnosima kad je rekao da Hrvatsku (u kojoj je sedam godina bio episkop SPC zagrebačko-ljubljanski) doživljava kao svoju “drugu otadžbinu”.
I Đole i Nole su (kao da su se rimovali za “ole”) dugo popravljali predstave drugih, kao i nas, o nama. Pružili su, tako, priliku i patrijarhu, koji im je iskazao divljenje, da učini nešto slično, pa da, na primer, u posetu pozove papu Franju, čiji postupci uveravaju da nije baš sve ni u crkvama ni u odnosima među njima zauvek “dato”…
Daleko veću pozornost imale su druge slučajne istovremenosti, pogotovu one u najmoćnijoj sili. Amerika je gotovo u istom trenu pokazala i svoju globalnu, čak interplanetarnu nadmoć i lokalnu nemoć.
Njen rover Perseverance (Istrajnost) sleteo je na Mars u dosad najambicioznijoj misiji, da istraži da li je postojao – ili čak još, bar u nagoveštajima, postoji neki prepoznatljivi trag života u tom vasionskom komšiluku. Najviši stepen ovdašnjeg poistovećenja s tim poduhvatom postignut je zbog dve specifičnosti: operaciji je stručni doprinos dala Beograđanka (u Americi) Dragana Perković Martin, kao deo tima NASA, a mesto sletanja Istrajnosti na Marsu nazvano je Jezero, po istoimenom mestu u BiH, u Republici Srpskoj, jer su eksperti procenili da je to, uslovno rečeno, predeo najsličniji onome gde se spustio rover.
Karikaturista madridskog Paisa je misiju odmah upozoravajuće prikazao kao radoznalost Zemljana da na Marsu, koji deluje beživotno, otkriju kako će izgledati naša planeta ako nastavimo da je uništavamo. Stanovnicima Teksasa se učinilo da je “smak sveta” počeo kod njih.
Lakše je roveru na Marsu nego nama na Zemlji – poručili su dok ih je nezapamćeno nevreme ostavilo danima bez struje i vode i kad su se neki bukvalno smrzavali. Ne može vam biti preča potraga za eventualnim ostacima života u svemiru nego očuvanje života u vašoj državi – prebacivali su nadležnima, u očaju koji ih je snašao.
Ispostavio se, doista, vrhunski paradoks, bar u demokratijama – da je važnije da se ovlada vanzemaljskim prostranstvima nego da se obezbede osnovne potrebe zemljacima. Nobelovac Pol Krugman u Njujork tajmsu piše da je za pomanjkanje energetskog snabdevanja u toj saveznoj državi SAD kriva lokalna vlast republikanaca, koja je suviše deregulisala tu vitalnu delatnost, zanemarujući propise za njeno održavanje i efikasnost, a omogućavajući enormne profite isporučiocima i kad stvari kao sada krenu naopako, i kad se povećani ceh svaljuje na leđa potrošača.
Profiteri zahtevaju, takođe, da se usklađivanju njihovih interesa i potrošača pripomogne iz budžeta SAD iako Teksas kao “usamljena zvezda” (što je njegov zvaničan nadimak) ne haje mnogo za smernice iz Vašingtona ako odudaraju od njihovih interesa. Vodilje koje emituje novi šef Bele kuće doživljavaju kao kontru naftaškoj tradiciji Teksasa jer predsednik Džo Bajden programira zaokret ka obnovljivim izvorima energije…
Samo naizgled, pri svemu navedenom, ne koincidiraju nalazi glavnog Bajdenovog medicinskog savetnika, prethodno saradnika-kontraša Donaldu Trampu Entonija Faučija i genseka UN Antonija Gutereša. Dok Gutereš opominje da se pod izgovorom zaštite od koronavirusa na raznim stranama zavodi “pandemija kršenja ljudskih prava”, Fauči konstatuje da nije primereno najvećoj sili današnjice, za kakvu i dalje važe SAD, da ima najveći broj umrlih i zaraženih.
U oba slučaja reč je o istom – istovremenoj zloupotrebi i potcenjivanju pandemijskih okolnosti. Tramp je, prema ocenama medicinara, početnim omalovažavanjem opasnosti doprineo povećanju broja žrtava, a time, mimo njegove računice, i svom gubitku vlasti. Drugi lideri – takođe skloni autokratiji, kao što je ovdašnji – situaciju su iskoristili da posle komedijašenja sa zarazom toliko zastraše građane, da oni postanu vernici državne propagande i uobraze da je jedino, lično i samo ON – nacionalni izbavitelj.
S tim je računao i Tramp, pa njegov poraz najavljuje i njihov kraj na ovaj ili onaj način, s krajem ili beskrajem pandemije. Opet uzbudljiva koincidencija…