Iz ove kratke preporuke, proizišle su tri poruke. Prvo, da se on slaže sa iznenadnim povlačenjem aktuelnog predsednika Džoa Bajdena iz trke za reizbor, kome je bio jedan od najistaknutijih podržavalaca. Drugo, Njusom je izričito odbacio nagađanja da bi on mogao da konkuriše Harisovoj. I treće, sve tri odlike, koje joj je pripisao, izvukao je iz njenog delovanja kao državne tužiteljke Kalifornije, pa i kao senatorke, ali ne i iz aktivnosti na funkciji Bajdenove potpredsednice.
Na doglavničkom položaju se, uglavnom, nije isticala. Ostajala je u senci šefa, čija je sposobnost za vođenje države zbog klecanja pod teretom poodmaklih godina (81), poduže osporavana, a ipak je doživela da, kao nedovoljno identifikovani subjekt, bude čak prilično nepopularnija od njega.
Sada joj je podrška porasla, i u anketama i finansijskim donacijama, tako da je na minimum svela prednost Trampa. Jer, pristalice je doživljavaju kao – osloboditeljku. Oslobodila je demokrate straha od Bajdenovog poraza, a sada se u nju polažu nade da će ih osloboditi i pretnje od povratka Trampa (78) na vlast, koji bi, kako je sam nagovestio, bio prožet i osvetničkim porivom.
Zasad, pak, i Amerikanci i svet su u paradoksalnoj situaciji da višegodišnju poznanicu tek zaista upoznaju. Jer, prava priroda političara se, kažu, jasno ispolji tek u finišu borbe za vlast, a još više ako se i kada se nje dočepaju.
Doduše, Haris se, takoreći, nije ni borila za vlast, već je njena sledovanja dočekivala raširenih ruku. Pokušala je da se domogne stranačke nominacije za predsedničke izbore, ali je odustala već posle prve runde, da bi je te 2020. Bajden digao „iz pepela“, i s njom, kao potpredsednicom, pobedio Trampa na izborima.
A sada je, praktično, „krunisana“. Umesto izbora za Bajdenovog naslednika, podrška koju je on uveliko overio, preneta je na nju. Ta operacija se odigrala u cajtnotu, pod pritiskom realnosti, koja nije davala vremena za vanrednu demokratsku proceduru.
Vanredna su, međutim, iskušenja za Haris. Kao potpredsednica ona bi morala da i dalje zastupa kurs Bajdena (koji ostaje na vrhu vlasti sve do 20. januara za kada je predviđena njena primopredaja), ali i da od njega odstupa gde god da je izazivao slabljenje biračke podrške.
Izvesno je da se s njenom kandidaturom otvara i novi front u unutrašnjem neobjavljenom hladnom ratu. Kao kćerka doseljenika – majke Indijke i oca s Jamajke – ona bi postala ne samo prva žena, nego i prva nebelkinja na najvišoj funkciji. Izbor Baraka Obame (2009-2017) kao prvog crnca na čelu Bele kuće, jeste nagovestio da se rasne podvojenosti prevazilaze, ali je potom za šefa države izabran Tramp, dobrim delom uz podršku „besnih belaca“, iz čijih redova Haris već trpi uvrede.
Moraće da podnese i insinuacije da je prema imigrantima popustljiva jer je potomak imigranata. Kao i da ne zaslužuje da vodi naciju pošto nije rađala decu, što joj je prebacio Trampov kandidat za potpredsednika Dž. D. Vans (39).
Pokazala je zavidnu izdržljivost. I sačuvala poslovično grohotan smeh, koji deluje kao kontra Trampovoj namrgođenosti.
On tvrdi da mu je ona lakši protivnik nego Bajden, ali to tek treba da dokaže. Ako bude TV duela, mogao bi da se prođe kao bos po trnju, jer je Haris izuzetno elokventna i nastupa pod geslom „tužiteljka protiv delikventa“, čime podseća na niz sudskih procesa kojima je izložen.
A i ona je na trnovitoj stazi. Tek treba da uveri birače da je sadašnja ekonomska politika u prilog srednjoj klasi i siromašnima, uprkos tome što oni ne osećaju boljitak. I da zna kako mogu da se smanje rastuće drastične nejednakosti, na primer, „vraćanjem dostojanstva životu od rada“.
U spoljnoj politici je već prilično prepoznatljiva: za razliku od Trampa bezrezervno podržava zapadni savez i oštar kurs prema Rusiji. U naporu da joj pronađu „dlaku u jajetu“, trampisti su joj prebacili da se saosećanjem sa žrtvama u Gazi, ustremila protiv Jevreja, zabataljujući činjenicu da joj je muž Jevrejin.
Sugrađani su imali priliku i da upoznaju još jednu važnu crtu njene političke ličnosti. Za samo 48 sati je uspostavila novi izborni poredak u skladu s njenom izbornom ulogom, što je, kako navode američki mediji, rekordna brzina na dotad neistraženom terenu.
U anketama su Amerikanci pokazivali da više žele suočavanje s nečim nepoznatim, nego nastavak poznatog, oličenog u Bajdenu i Trampu. Sada im je ponuđena Haris, pa neka, u predizbornoj kampanji, provere da li su bili u pravu.
I po svetu se šire upoznavanja s poznatima, čija politika često odudara od njihovih zaklinjanja i obećanja koja su davali biračima. Kao ovde: dođu na vlast s proevropskom politikom, a onda se okrenu Rusiji da sačuvaju Kosovo, a kad i njega praktično izgube, vraćaju se Evropi da ih održi na vlast, tako što će joj ponuditi da nam raskopaju zemlju u potrazi za rudnim blagom.
A i tu bi ovdašnja vlast mogla da zaostane za upoznavanjem s poznatim. Kao što iz EU sada kažu da bi kopanja litijuma moglo da ubrza put Srbije ka njoj, sutra mogu da konstatuju da ostajemo previše zagađeni, ne samo politički, za ulazak u njenu pročišćenost.