Odmah mi je proradio vremeplov, nametnuvši neugodno poređenje – isti argument je istrajavao i u SFRJ, da bi potom bio surovo pobijen bratoubilačkim krvoprolićem i raspadom države koja se decenijama održavala pod milozvučnom parolom o bratstvu i jedinstvu.
Zloslutnost se, nažalost, obistinila – usledila je ruska invazija na Ukrajinu koja je potresla svet, uz hiperprodukciju nalaza o sličnostima i razlikama sa ovdašnjom tragedijom.
Odavno se naš prostor nije toliko pominjao usred neke velike, čak globalne krize kao sada.
Ovdašnja 1999. koristi se kao pomagalo za (ne)razumevanje Ukrajine 2022.
Prva naznaka njihovog usličnjavanja data je još 2014. kada je Rusija proglasila pripajanje Krima uz opasku Vladimira Putina “kada je moglo Kosovo, zašto ne bio mogao i Krim”. Iliti kada može Zapad da razbija jednu državu (Srbiju), zašto ne bi mogla i Rusija (Ukrajinu).
Od tada su se sličnosti umnožavale. U oba slučaja i NATO i Rusija su izvršile agresije na nezavisne zemlje i bitno doprinele kršenju međunarodnog prava (što se docnije nastavilo i invazijama Zapada na Avganistan i Irak, i ruskim upadom u Gruziju, uz obostrano uplitanje u Siriju i Libiju).
Ovakve intervencije vanredno su ojačale značaj vojne sile u svetskim odnosima iako se slutilo da će globalizacija sa sve većom ekonomskom međuzavisnošću odvraćati od ratnih pohoda. Zajedničko im je, takođe, da su i jedna i druga dovele do spoljnog proglašavanja novih država na tlu postojećih, ali bez neophodnih međunarodnih priznanja i članstva u UN.
Ujedno, i ondašnji napad na SRJ i sadašnji na Ukrajinu odigrali su se na prostorima prethodno raspadnutih višenacionalnih federacija u prilog manjinskim narodima. I oružanim intervencijama prethodili su unutrašnji sukobi (na Kosovu, kao i između proevropskih demonstranata i proruske vlasti u Ukrajini). Usledile su zapadne sankcije i Moskvi i Beogradu, koji su se pravdali da su svojim akcijama branili “kolevke svoje nacije”…
Upadljive su i razlike između ovdašnjeg i ukrajinskog slučaja. Napadom na SRJ se učvršćivao unipolarni svetski poredak, ovaploćen u Americi, a sada Rusija u Ukrajini nastoji da pokaže kako je već smenjen multipolarnim poretkom (čiji je sve bitniji faktor brzo rastuća Kina). Onda je blok demokratskih zemalja udario na autokratsku malu zemlju, a sada prvi put jedna autokratska velesila razara velikog suseda, osporavajući mu i demokratsko ustrojstvo.
Nezavisnost Kosova od tada je priznao prilično veliki broj zemalja, dok su ruske spoljne tvorevine dobile podršku samo nekolicine država.
Nema sličnosti ni u rasporedu snaga. Za razliku od Ukrajine, koju izrazito podržava Zapad i uz koju se nedavno u UN svrstala većina zemalja, Srbija je bila usamljena, bez praktične spoljne potpore. Uz to, ruska invazija je dovela do praga neposrednog sučeljavanja velikih sila, do ivice novog hladnog rata s podsećanjem i na nuklearne arsenale, dok je ovdašnja tragedija protekla bez njihovog dalekosežnog suprotstavljanja posle raspada SSSR i Istočnog bloka u hladnom ratu…
Stigosmo do aktuelne akrobatike geopolitičkog statusa Srbije i Ukrajine između svrstavanja i neutralnosti, integracije i dezintegracije. Srbija je proglasila vojnu neutralnost, ali službeno teži da se integriše u EU, s tim da joj Rusija garantuje teritorijalni integritet koji joj velikom većinom Zapad osporava. Ukrajina se pak njihala između Rusije i Zapada, pa kada je krenula ka Zapadu uz njegove stimulacije, Rusija ju je praktično rasparčala i vojno napala kao eksponenta širenja NATO na istok, tako da sada Kijev neutralnost izgleda kao, bar privremeno, poželjni status koji bi možda zaustavio stradanja i razaranja.
Slutim, međutim, da takvim ekvilibristrikama ističe upotrebna vrednost. Teško je zamisliti i da će Ukrajina, i ako joj bude dozvoljena neutralnost, ostati cela (u najmanju ruku ne s Krimom), kao i da će “vojno neutralna” Srbija moći u EU s Kosovom kao svojim delom.
Sličnosti i razlike u savremenim sudbinama Srbije i Ukrajine deluju uortačeno u neformalnom im, a suštinskom statusu. Obe poduže važe za “nedovršene poslove” i prema sopstvenom uvidu, a još više u računicama velikih sila. U toku su vanredni napori za “dovršavanje”, s tom razlikom što je Rusija vojno udarila na Ukrajinu, dok se na Srbiju pojačavaju spoljni pritisci da se jasno opredeli.
Balkanski pakao na kraju 20. veka doživljavan je mahom kao izolovani slučaj. Za razliku od njega, ukrajinska tragedija je ispunjena serijom turbulencija, od kojih je svaka ponaosob dovoljna da uzdrma svet. A to su, sažeto: maksimalno zaoštreni odnosi među velikim silama, nuklearna upozorenja, rekordne sankcije, pandemija, opšti rast inflacije, nagla poskupljenja energenata i hrane, klimatski lomovi, masovne migracije, drastičan rast socijalnih i regionalnih razlika, opadanje poverenja u vlasti, zloupotrebe tehnoloških izuma, hiperprodukcija lažnih vesti…
Toliko se toga nagomilalo da je moralo negde da pukne. I to baš na jednom od mnogih “nedovršenih poslova”. Na ovom mestu izlazim iz vremeplova, odustajem od daljih poređenja i prisećanja, što preporučujem i čitaocima.
S nadom da će ukrajinski požar biti dogovorom lokalizovan, pa i ugašen. Lepe reči…