Preciznije, u svim navedenim zemljama šef Bele kuće je bio faktor koji se uzimao u obzir, javno ili prećutno, pri odlučivanju o njihovom lideru. I u svim tamošnjim izborima je trijumfovao kandidat koji se, uz ostalo, afirmisao osporavanjem njegove politike.
Osim australijskog reizabranog premijera Entonija Albanezea, ostala trojica – Kanađanin Mark Karni, Rumun Nikušor Dan, pa i papa Lav XIV – slovili su za autsajdere, pa su njihove pobede doživljene i kao iznenađenje. Prijatno, za većinu pomnih političkih i verskih analitičara.
Iako je kritikovao prethodnike za mešanje u tuđe unutrašnje stvari, Tramp se nije ustezao da, sa svojim timom, radi isto, ali jedino u demokratijama, jer je samo u njima vlast promenljiva. I to naročito u onima koje su saveznici Amerike i s njom u NATO, kao što su Francuska, Britanija, Nemačka.
S nepromenljivim vlastima se, pak, upuštao u pregovore za preoblikovanje sveta. Tako je ovih dana više od dva sata razgovarao s Vladimirom Putinom o mogućnim putevima za rešavanje globalne krize, izazvane ruskom invazijom na Ukrajinu pre više od tri godine.
Tražio je da se odmah uspostavi 30-dnevno primirje, na šta šef Kremlja nije pristao, dok se ne krene u pregovore ka „trajnom miru“. A što podrazumeva da se Kijev odrekne okupiranih teritorija, pa i niza elemenata suverenog odlučivanja o unutrašnjem i spoljnom statusu ostatka zemlje.
Za razliku od evropskih sila koje su Rusiji zavele nove sankcije, Tramp više računa na efekte biznisa. Pa je posle dogovora s Volodimirom Zelenskim o eksploataciji rudnog bogatstva Ukrajine, uz investiranje u njenu obnovu, sada poručio da bi se, ako prihvati njegovu inicijativu, Rusija ovajdila novim poslovnim aranžmanima i postepenim ukidanjem sankcija.
Ovajdila bi se, naravno, i Amerika. Ali, Trampu je najviše stalo da nastavi stratešku simultanku u kojoj on može da reši probleme koji su, smatra, bez njega nerešivi.
Računa, pritom, da nastupom prema jednom, stvara problem drugom svom rivalu. Saradnja s Putinom mu je, na primer, deo plana da ga odvoji od Si Đinpinga, i tako sebi olakša „duel veka“ s Kinom.
Transakcionu diplomatiju primenio je i u prvoj inostranoj turneji svog drugog mandata. U Saudijskoj Arabiji, Kataru i UAE, sklopio je aranžmane vredne više od dva biliona dolara, kojima ojačava, kako saopštava Bela kuća, i domovinsku ekonomiju i bezbednost tog regiona.
Nije, pritom, posetio glavnog saveznika, Izrael, jer Benjamin Netanjahu ne ostvaruje isporučene mu zahteve. U paketu za prošireni Bliski istok, trenutno su Trampu važniji Saudijci.
Njih treba da privoli na normalizaciju odnosa s Tel Avivom, koja je bila nadomak ostvarenja, ali ju je osujetio oružani upad hamasovaca iz Gaze u Izrael. Ako bi to postigao, pokazao bi se uspešnijim od prethodnika mu Džoa Bajdena, koji je taj plan lansirao ali nije stigao da ga realizuje.
Ujedno, što je i važnije, Tramp je ovom turnejom hteo i da zaustavi širenje uticaja Kine u regionu. Ona je pre nešto više od godinu dana, aranžirala obnovu odnosa Rijada i Teherana, koji velikom rivalstvu postepeno dodaju doze delikatnog partnerstva i predusretljivosti prema Pekingu
Tramp sada nastoji da privoli Iran da se odrekne planova za nuklearno naoružavanje, o kome, zarad uravnotežavanja, maštaju i Saudijci. Cilj je, reklo bi se, da se spreči širenje atomskog arsenala, i dodatno ojača međusobno poverenje Rijada i Teherana, a suzbije uticaj Kine, pa i Rusije, na njih.
Ironija, koja se graniči s bizarnošću, je to što sada Tramp radi na nuklearnom sporazumu sa Iranom, jer ga je svojevremeno raskinuo, konstatuje njujorški znalac Farid Zakarija. Ali, to je, dodaje, manir lidera – da stvori problem, pa promeni poziciju, a onda ponosno objavi da je briljantno rešio problem.
Sličan „film“ gledamo i ovde. Lider umisli „obojenu revoluciju“, pa uzvikne da ju je uništio, iako je nije ni bilo. Da bi se, potom, dosetio da poviče kako se više neće upuštati u razmatranje zahteva studenata, čak ni onih koji mesecima opstaju (kao dokaz o nefunkcionisanju nadležnih institucija) i opovrgavaju njegove proizvoljne tvrdnje da ih je odavno ispunio.
Rasrđen što Putin i Zelenski ne rade onako kako im on preporučuje, Tramp je ovaj „ispad“ pripisao njihovom „vrlo velikom egu“. I tu je zaigrao simultanku. Nije mu dosta što za njega listom pričaju da ima „veći ego“ nego ijedan savremeni državnik, pa promoviše konkurenciju, da bi afirmisao svoj „japajaizam“ na više polja.
Treba mu reći da i mi „japajaistu“ za trku imamo. To bi moglo da ga privuče da ovamo navrati i pokuša da utiče na ovdašnje birače. Pa tako i nas, možda, inspiriše na iznenađenja, koja su njegovim pristalicama priredili glasači od Rumunije do Kanade.