Ovakvo pitanje može se čuti širom sveta povodom obeležavanja dvadesete godišnjice terorističkih udara otetim putničkim avionima po Njujorku i Vašingtonu, za koje je Al Kaida skovala plan dok je uživala gostoprimstvo talibana, a koji su upravo opet preuzeli vlast u Kabulu na način koji je uzdrmao autoritet Bele kuće.
Sijaset je nekompletnih odgovora, a meni je najintrigantniji onaj po kojem je taj tragični 11. septembar 2001. bio okidač za potonje svekolike promene u internacionalnim i nacionalnim odnosima. Ne zaslugom terorista nego reagovanjem na njihova nepočinstva.
Počnimo redom. Atentati na Kule bliznakinje i zgradu Pentagona srušili su vekovni znamen da je kopno SAD nedodirljivo za spoljne napade. Tako ranjena jedina supersila proglasila je odmah “globalni rat protiv terorizma” i sa saveznicima jurnula na Avganistan kao neposredni cilj, za šta je imala globalnu podršku.
Da se zaustavila kada je brzo svrgla talibane i potisla Al Kaidu i zadržala se samo na poteri za Osamom bin Ladenom (kome je doakala tek deset godina kasnije), svet bi danas verovatno izgledao bitno drugačije. Ali ambicije su joj narasle do neobuzdanosti.
Neopravdanom invazijom marta 2003. na Irak izazvala je podele i u svetu i kod kuće, narušivši i globalni i sopstveni poredak. Nisu je sledili ni važni saveznici, a direktno neslaganje iskazali su Francuska i Nemačka, odbacujući njeno samovoljno odlučivanje.
Enormno povećani izdaci za spoljno vojno angažovanje uvalili su je u rast rizičnih finansijskih operacija koje su dovele do sloma na Volstritu, a potom i do globalne ekonomske krize čiji je početak ozvaničen 15. septembra 2008. bankrotstvom korporacije Liman braders. Od rešenja za probleme Amerika se preobratila u problem za rešenja. I unutar nje same i protiv njenih realnih interesa napolju.
Nema sumnje da je Amerika najmoćnija zemlja sveta, ali učestalo poslednjih decenija vidimo da ne može da ostvari ono što želi, konstatuje ekspertkinja Ema Ešford. Rat protiv terorizma vodili smo u Avganistanu, Iraku, Jemenu, Somaliji, Libiji, a sve su one u raznim oblastima gore nego što su bile, nadovezuje se takođe u Njujork tajmsu savetnik bivšeg predsednika Baraka Obame Ben Rods.
Neostvarivanje željenog, kao i lošije stanje nego u bliskoj prošlosti primetno je i u samoj Americi. Politička polarizacija povremeno stvara utisak da nacija više nije sigurna u svoj identitet, ističe niz istraživača.
Demokratija je oslabljena autoritarizmom Donalda Trampa (na listi demokratičnosti u svetu, prema Ekonomistu, Amerika je lane zauzimala tek 25. mesto, četrdesetak iznad Srbije), a jačanje netrpeljivosti protiv imigranata u suprotnosti je s rodoslovom Amerike, dodaju. Rat protiv terorizma preneo se na domaću scenu, pa anketa AP pokazuje da sada više Amerikanaca strahuje od lokalnih ekstremista nego od belosvetskih diverzanata.
Analitičari pritom sugerišu da je glavni dobitnik američkog rata protiv terorizma Kina. Dok se Vašington trošio po Iraku i Avganistanu, Peking je ubrzano širio svoj globalni uticaj, konstatuju.
U tom smislu nalaze opravdanje za haotično povlačenje Amerikanca iz Kabula, doživljavajući ga kao blamantnu epizodu na ispravnom putu – preusmeravanju predsednika Džoa Bajdena ka glavnim strateškim izazovima. Što će reći, ka sticanju većeg manevarskog prostora u odupiranju kineskom prodoru, pa i ruskim pohodima. Kao i njihovim zajedničkim upadima u “nedovoljno definisane” prostore, u kakve spada i Zapadni Balkan.
Svega smo se neželjenog nagledali i naslušali u protekle dve dekade. Najdalekosežnijim mi se čini rekordan rast nepoverenja prema svakoj vrsti nadmoći. To bi bilo dobro kad bi doprinosilo razvoju demokratije, ljudskih prava, uvažavanju različitosti.
Ali zbivanja se ubrzavaju u suprotnom pravcu. Razmahuju se autokratije, jedna je ovde; sužavaju se ljudska prava, uz ostalo i masovnim neovlašćenim prisluškivanjima; razmnožavaju se lažne vesti i alternativne činjenice kako bi se postigla nacionalna monolitnost, dok se neistomišljenici žigošu kao izdajnici…
Nije tako bilo do 11. septembra 2001. Tada se čak i Srbija menjala nabolje.
Otad je pogoršanje imalo gotovo pandemijski karakter, gotovo kao virus koji nas sada sve teroriše. Za poslednjih 20 godina globalni rat protiv terorizma odneo je skoro milion života i koštao više od 8.000 milijardi dolara, tvrde pomni istraživači Univerziteta Braun iz Long Ajlenda.
Teško je zamisliti šta je sve dobro mogao da učini taj žrtvenik i trošak da su bili usmereni u mirnodopske svrhe. Svidelo bi mi se kad bi u predstojećim obeležavanjima dvadesete godišnjice terorističkog udara na Ameriku, izbijanja iz nje globalne ekonomske krize, kao i njenog početka rata u Avganistanu, prevladala razmišljanja o svim osujećenim dobrobitima.
Bio bi to možda preveliki zaokret. Ako se izuzme potreba da se uvaži realnost – da se demokratija ne može uništiti terorizmom niti da se može uspostavljati okupacijom (sa izuzetkom Zapadne Nemačke i Japana posle Drugog svetskog rata).
U oba slučaja reč je o demokratiji. Iako je u više navrata podrivana, nikada u novijoj istoriji nije definitivno poražena. To će se valjda jednog dana potvrditi i ovde. Gde bi takođe ove godine mogle zvanično da se obeleže dve decenije od prelaska iz autokratske u demokratsku vlast. Čak spektakularno, samo da nije došlo i do obrnutog procesa…