Umesto Zapada i Severa globalno vođstvo preuzimaju Istok i Jug. Kreće prvi nuklearni rat. Veliki ulozi u bankama se tope gotovo kao crkavice u jakoj inflaciji…
Tako najavljene (sub)verzije, u službenim i medijskim gromopucatelnim preterivanjima, povodom samita BRIKS, (skraćenica za “klub” koji čine Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južnoafrička Republika), pretnji Severne Koreje da će atomskim bombama gađati SAD i međunarodnog aranžmana za finansijsko spasavanje Kipra, nakupile su mi se u internetskoj dokumentaciji baš 1. aprila, pa sam bio sklon, prigodno, da ih podvedem pod “aprililili”. One su se, međutim, reprodukovale i posle datuma za nasamarivanje naivnih.
Nastavile su se i po isteku sledećeg dana, 2. aprila. Datuma kome je ovde, zbog osme runde briselskog dijaloga Beograd – Priština, zvanično pripisan vanredan značaj za našu egzistenciju i istoriju – obe željne da se najzad iskobeljaju iz dvoboja “carstva zemaljskoga i carstva nebeskoga” (sada u vidu napredovanja ka Evropskoj uniji i održavanja državne celovitosti) jer im je dojadilo da njegove ishode iščekuju ili preživljavaju u neudobnom i visokorizičnom “čardaku ni na nebu ni na zemlji”…
O realnim domašajima navedenih događanja još će se polemisati, pogotovu što što se u svima iskazala težnja da se testiraju pa i bitno promene, makar delimično, postojeća ustrojstva, internacionalna i nacionalna. BRIKS je počeo da se institucionalizuje (stvoren savet za poslovne poduhvate, plan za osnivanje zajedničke razvojne banke) i da se projektuje kao faktor koji osporava postojeći odnos snaga u svetu i traži za sebe, na osnovu ubrzanog privrednog rasta, veću ulogu u globalnom odlučivanju.
Pretnjama Americi i proglašenim prekidom 60 godina dugog primirja sa Seulom, Pjongjang je pretendovao da pokaže da je neuporedivo više spreman da se odupre sankcijama UN i ospori, po njega nepovoljan a prilično kooperativan, poredak snaga u okruženju, nego da odustane od nuklearnog naoružavanja i krene u preporučljivu modernizaciju unutrašnjeg uređenja. Iako se mahom tvrdi da se spolja naloženo kiparsko stabilizaciono oglobljivanje (jednokratno, do 60 odsto) bankarskih uloga većih od 100.000 evra, neće primenjivati u drugim slučajevima, čuju se i procene da je sada “otvoren put” za slične postupke kreditora u finansijskim lomovima, bar onima u malim zemljama u koje se sliva kapital “sumnjivog porekla”.
Sva ta tri procesa izražavaju htenja njihovih aktera da redefinišu međunarodne odnose, pa i da postave nova merila za pravila i izuzetke, okupljanja i razdvajanja. BRIKS bi da se uvaži ubrzani rast važnosti njegovih članica, koje sada sa 43 odsto stanovništva planete stvaraju petinu bruto globalnog proizvoda i raspolažu s dve petine svetskih deviznih rezervi, pa da stoga treba da dobiju veći glasački udeo u Svetskoj banci i MMF, pa i da se umnoži njihova zastupljenost (od dva na pet) u stalnom sastavu Saveta bezbednosti UN.
Korejska dramatizacija upozorava na opasnost od pretvaranja “zamrznutih konflikata” u začarani krug napetosti i potencijalnih katastrofa, kad u nedogled izostaju rešenja za pregovaračkim stolom. Kiparski slučaj podseća, pak, na postojanje niza, znatno moćnijih a nekažnjenih “poreskih rajeva” u koje kapital beži od zakona, koristeći potom već razrađene kanale za kriminalizovanje i nacionalnih i internacionalnih poredaka.
Postojeće stanje se ipak menja sporije nego što zaslužuje. Uprkos unutrašnjim teškoćama, Amerika i Evropa održavaju stečene nadmoćne pozicije na međunarodnoj sceni i ne nameravaju da ih prepuste bez preke potrebe, već se dozirano prilagođavaju promenama u svetu koje su, dobrim delom, same oblikovale, nemajući u vidu da tako jačaju konkurenciju samima sebi.
Ujedno, članice BRIKS imaju poveće probleme u naporima da postignu kućni i međudržavni sklad, bez koga ne mogu da se, kolektivno uverljivo, ispostave kao čvrsti saveznici u naporima za usklađivanje globalnih odnosa.
Korejsko poluostrvo ostaje podeljeno jer ni na njegovom severu ni na njegovom jugu, kao ni među velikim silama ne postoji volja da se nađe rešenje bolje od nasleđenog iz vremena hladnog rata, pogotovu što raste značaj pacifičkog područja i kao novog ključnog poligona za odmeravanje globalnih snaga, čemu pogoduje održavanje “nedovršenih poslova”. “Poreski rajevi” će takođe opstati jer odražavaju realnost da globalizovani biznis premašuje domete nacionalnih uređenja.
U takva i druga globalna premeravanja, uklapamo se i mi, na vrlo specifičan način. Od nas se očekuje, kako gde i među nama i drugima: da postanemo izuzetak koji pokazuje da i najsloženiji unutrašnji i spoljni sporovi mogu da se reše pregovorima i kompromisom ili da ostanemo u okviru pravila da su sporovi koji dugo traju – podesni da posluže kao “moneta za potkusurivanje”, pretežno među velikim silama.
Čini mi se da je, na ovakvom raspeću, bolje da ostanemo verni sebi. Da nastavimo da se potvrđujemo kao – izuzetak od pravila. Kao u našoj svakodnevici…