Opet je zaratio protiv neprijateljskog mu pokreta Hamas u palestinskoj Gazi, a istovremeno su mu se iznutra rasplamsali etničko-verski sukobi između većinskih Jevreja i manjinskih Arapa.
U oba slučaja žestinom kakva odavno nije zabeležena. I u oba slučaja apelima sa svih strana da on, Izrael, učini sve što mu je u moći – da nađe pravu meru i odgovora i metoda za obnovu mira i spolja i kod kuće.
U sadašnjoj drami njegovoj vladi su spolja upućene dve zamerke. Prva, da je različitim političkim potezima u istočnom Jerusalimu nastavila sa etničkim preseljavanjima i omela obeležavanje Ramazana, što je dovelo do sukoba policije i muslimanskih demonstranata, zbog čega se Hamas (mahom na Zapadu označen kao teroristička organizacija) našao pozvanim da raketira Izrael. Druga, da je bombardersko uzvraćanje, u legitimnom pravu na odbranu, bilo prekomerno, izazvavši masovne pogibije nedužnih civila i masivna razaranja, stradalo je i jedno sedište stranih medija u Gazi…
Šire se strepnje da bi sadašnja eksplozivna zaoštravanja mogla da se izrode u još veći sukob između Izraela i Hamasa, da se on prelije i na druge zemlje, pa i da u samom Izraelu dođe do neke vrste građanskog rata. Skloniji sam mišljenjima da bi uskoro trebalo da dođe do smirivanja situacije.
Bliski istok se već ustalio kao specifičan “švedski sto” – jeda i jada. Koliko god se nešto od toga istrošilo, zalihe gneva i stradanja su neiscrpne.
Iako Bliski istok važi za jedan od simbola rastuće neizvesnosti, on je i region na koji se možete kladiti – da će, bar na nekom mestu, u njemu uvek biti ratovanja ili makar pozamašnih oružanih sukoba. Od 1948, kada je proglašena država Izrael, koju su odmah napale združene arapske snage i nizale poraze, do danas u tom regionu nema postojanog mira.
Bez rešenja palestinskog pitanja, slažu se eksperti, takvog mira neće ni biti. A najizglednije je, mada i dalje polemično, ono po kojem Palestinci dobijaju sopstvenu državu, čije se konture naziru na Zapadnoj obali i u Gazi. Tim oblastima oni i upravljaju, ali pod specifičnim nadzorom Izraela, koji osim što se širi delovima Zapadne obale, drži ceo Jerusalim kao svoj glavni grad iako je njegov istočni deo – koji u njemu većinski Palestinci vide kao svoju prestonicu – zauzeo ratom…
Po svemu sudeći, status Jerusalima će ostati najveći problem u naporima za rasplitanje izraelsko-palestinskog čvora. Rekao bih, iz sadašnje vizure nerazrešiv. Po mom mišljenju, najbolje je bilo prvobitno rešenje, iz UN, da on bude poseban entitet pod međunarodnom upravom, a to je sada samo fatamorgana.
Kad smo kod Jerusalima, on je i primer kako se bliskoistočno tumbanje rasteglo i na zapad, pa i do Srbije. U sticaju naših afera i licitiranjima za datume svakojakih suđenja, smena i izbora, gotovo niko se i ne obazire na 1. jul.
Da se podsetimo: ovdašnji predsednik se prošlog septembra u Vašingtonu obavezao da će učiniti uslugu Donaldu Trampu i instalirati ambasadu Srbije u Jerusalimu do rečenog dana. To drastično odudara od stavova EU (iz koje smo dobili javni prekor), Rusije, Kine, kao i ostalih zemalja (izuzetak su SAD i Gvatemala), koje ambasade drže u Tel Avivu jer se pridržavaju norme da je istočni Jerusalim “okupirana teritorija”. “Zauzvrat” je Izrael priznao Kosovo (koje je potom otvorilo svoju ambasadu u Jerusalimu), što je pojačalo utisak da je zvanični Beograd upisao sebi još jedan minus u šeprtljanju između globalnih interesa i lokalnih uobrazilja…
Tako je i Srbija postala deo “proširenog Bliskog istoka”, područja svakojakih odstupanja od uvaženih međunarodnih normi na koje se, inače, ovdašnja autokratija poziva kad god joj se ćefne, zarad fingiranja principijelnosti. Taj prošireni Bliski istok se doista poprilično protegao, pretežno duž dodira islama sa drugima, bar do Rusije i Avganistana, a reklo bi se i do indijskog potkontinenta (Indija i Pakistan) i Kine (oblast Sinđijang, u “prevaspitavanju”).
Bliski istok je počeo da deli i Ameriku i Evropu, kao da im njihovih polarizacija nije dovoljno. Džoa Bajdena pritiska levo krilo Demokratske partije da prestane s bezuslovnom podrškom Izraelu, dok mu opozicioni republikanci prebacuju da je popustljiv prema palestinskim ekstremistima. Briselski Politiko izveštava da Izrael najviše kritikuju Belgija, Irska, Švedska i Luksemburg, dok mu je naklonost izrazito pokazuju Mađarska, Rumunija i Bugarska, a da mu podrška ne fali ni iz Nemačke i Francuske, uz sugestije da se posveti traženju primirja i rešavanju po formuli “dve države”.
Poznavaoci mahom procenjuju da će na Bliskom istoku opstati svakojake krize, s jedom i jadom. Svuda postoje besovi i patnje, ali nigde, kao u njemu, preganjanja po svim osnovama – etničkim, verskim, ekonomskim, po rivalitetima za regionalnu prevlast, nedovršenim razgraničavanjima, još uvek velikim petrolejskim nadmetanjima, potrebama svrgavanja diktatora, s neposrednim sučeljavanjima i aranžmanima velikih sila.
A sve to s liderima nedoraslim za normalizaciju, toliko da im je forsiranje neprijateljstava, često uzajamno, preduslov za održavanje na vlasti. Svet koji se formalno trudio da suzbije tu zarazu sada je i sam sve više njome zaražen. Ovde pogotovo…