Šta će biti s nama zavisiće, velikim delom, od stepena usklađenosti dejstava timova šefice diplomatije EU britanske baronice Ketrin Ešton, nemačke kancelarke Angele Merkel, francuske direktorke MMF Kristin Lagard, pa i nove guvernerke američke centralne banke Dženet Jelen čiji potezi bitno utiču na kretanja novca i vrednosti berzanskih akcija od Vol strita do Balkana.
Ni ponaosob ni udruženo one ne mogu, kao i niko drugi, da odlučuju o rastućim međunarodnim izazovima, ali kao prevratnička novost deluje činjenica da, prvi put u dugoj istoriji lokalnog i globalnog mačizma, tako važne funkcije zauzimaju – dame.
Od kojih se očekuje originalan doprinos ublažavanju niza internacionalnih i nacionalnih lomova nasleđenih iz preterano “muških politika”, među kojima je nama najvažniji “paket” u kome su pregovori o učlanjenju u EU, rešavanje kosovskog pitanja, reformisanje posrnule ekonomije, učvršćivanje vladavine zakona, poštovanje slobode štampe…
“Drame traže dame”, naslov je teksta koji sam na ovom mestu objavio pre 20 meseci, pozivajući se na niz nalaza istraživača da se najhitniji svetski problemi ne mogu rešavati bez većeg učešća žena. U međuvremenu se to učešće povećalo.
Ovih dana je Tviterom procirkulisala fotografija sa koje se smešio još jedan neobičan ženski kvartet. Ovekovečila je dosad nezapamćenu koncentraciju dama na čelu ministarstava odbrane: Ana Grete Strom Erikson (Norveška), Karin Enstrem (Švedska), Jenin Henis-Plačert (Holandija) i Ursula fon der Lajen (Nemačka).
“Zli jezici” su se odmah potrudili da fenomen objasne kao opadanje značaja vojske u Evropi (što je primedba koja već poduže stiže iz američkih krugova). Takva zajedljivost e odmah uverljivo demantovana ne samo opaskama o zastareloj polnoj diskriminaciji nego i, kako je preneo londonski Gardijan, prilježnosti Nemice i Holanđanke da njihove zemlje, i EU u celini, treba da bude aktivnije u međunarodnim strateškim angažmanima.
Ispostavilo se, takođe, da je politički i levo i desno ženama za prodore podesno. Za razliku od evropske ministarske četvorke, pripadnica desnog centra, na početku teksta glavni kvartet je podeljen na po dve desne (Merkel i Lagard) i dve liderke levljih struja (Ešton i Jelen) dok predsedničke pozicije u tri vodeće južnoameričke zemlje zauzimaju isključivo (iznijansirane) levičarke – Dilma Rusef (Brazil), Kristina Fernandes de Kiršner (Argentina) i od nedavno ponovo Mišel Bašele (Čile).
Iako Latinska Amerika još važi za uporište mačizma, madridski Pais navodi da u njenih 16 zemalja četvrtinu sastava parlamenata čine žene. I da je, u tom pogledu, taj region odmah iza tradicionalno najavangardnije Skandinavije.
Dame su na čelu vlada Danske (premijerka Hele Torning-Šmit, koja je nedavno privukla pažnju i nekonvencionalnim fotografisanjem s Barakom Obamom na sahrani Nelsona Mandele), Slovenije (Alenka Bratušek), Jamajke (Porša Simpson-Miler), pa i uzburkanih zemalja kao što su Tajland (Jingluk Šinavatra) i Bangladeš (Šeik Hasina). Šefice država, mimo monarhija, imaju Litvanija (Dalija Gribauskajte), Južna Koreja (Park Geun Hje), Liberija (Elen Džonson Serlif, koja je dobila i Nobelovu nagradu za mir)…
Bivalo je i ranije da dame igraju glavne političke uloge. U Britaniji se još pamti Margaret Tačer, kao i Indira Gandi u Indiji, Benazir Buto u Pakistanu, Golda Meir u Izraelu, Violeta Čamoro u Nikaragvi, Korason Akino na Filipinima…
Sve u svemu, žene su politički sve neodoljivije, tako da na čelu država i vlada danas više nisu izuzetak, već deo novih pravila u koja bi da se uvrste čak i Amerikanci. Usred poljuljanog “američkog sna”, oni snivaju da bi, posle izbora crnca za šefa Bele kuće, mogli da obore još jednu predrasudu i izglasaju, prvi put, za predsednika jednu ženu (najviše se nagađa o Hilari Klinton).
Dok sam sakupljao ove podatke (za ovu priliku samo o usponima dama do političkih vrhova) nisam naišao ni na jedan nagoveštaj da je ovde mogućno repriziranje karijera poput Merkelove ili Rusefove. Žene ovde ne stoje politički loše, pokazuju međunarodna istraživanja, ali ih nema među uverljivim kandidatima za preuzimanje državnog kormila.
Kao takve ih ne ističe ni opozicija, iako bi, čini mi se, s damom kao glavnim izazivačem vladajućoj strukturi, imala bolje šanse nego s muškim pretendentima. Bar kao nešto neisprobano, što dosad nije stiglo da nas razočara.
Slutim, stoga, da bi najuverljiviji znak da se u biću ovog društva nešto bitno menja, mogao da bude izbor žene za predsednika države ili vlade. Ako ne već zakazanog 16. marta a onda u nekom drugom datumu posle koga ubrzo počinje neko drugo proleće.