To je, možda, najveći paradoks i retko srećan ishod sukoba između snaga reda i snaga ogorčenja. Protesti su izbili zbog neopravdanog policajčevog ubistva tinejdžera alžirskog porekla, da bi, kad su se razmahali, snimci o njima sugerisali da se vode borbe na život i smrt. Srećom, prevladava život, mada uz produbljene podele oko njegovog poretka vrednosti u vrlo polarizovanom društvu.
Iako Francuska spada u zemlje s ponajvećim izdvajanjima za socijalnu potporu i bezbednost, ispostavilo se da u oba sektora ima poviše mana, čak i kad su proisticale iz najboljih nauma. Kao takvi su se potvrdila dva zakonska rešenja.
Po jednom, u težnji da se izbegnu podvajanja, zabranjeno je registrovanje državljana po rasnoj, etničkoj, ideološkoj i drugoj bitnoj pripadnosti. Zvuči vrlo lepo, ali se pokazalo da opstaju, mada zvanično neidentifikovane, podvojenosti u svim tim formalnim ujednačavanjima. Potomci imigranata, sada francuski državljani, dokazuju da postoji praktična diskriminacija, da ih „pravi“ Francuzi i dalje doživljavaju kao uljeze, s kojima mahom komuniciraju na upadljivoj distanci.
Drugom zakonu se, pak, zamera što je policajcima dozvoljeno da pucaju i na vozače koji se ne odazovu pozivima za zaustavljanje, pa je takvu neposlušnost glavom platio i pomenuti nesrećni maloletnik tamnije puti, u predgrađu Pariza. Takva njegova sudbina povećala je strepnje među ostalim potomcima pridošlica, mahom iz Magreba i podsaharske Afrike.
Jer, pokazalo se da policija višestruko češće izdvaja iz saobraćaja njih nego ostale građane, pa da su tako i izloženiji riziku od fatalnog ishoda. Prema dostupnim podacima, od pretprošle godine dosad su, u sličnim situacijama, policajci ubili 27 osoba, većinom potomke Arapa i crnaca.
Hroničare posebno zabrinjava to što su učestali veliki neredi baš u vreme ambicioznog predsedavanja Emanuela Makrona. Posle dugotrajnih protesta „žutih prsluka“ zbog poskupljenja, i nedavnih zbog penzijske reforme, usledili su i ovi protiv policije „lake na obaraču“.
Makron se, pritom, trudio da iskaže i saosećajnost i odlučnost za povratak reda. Kao centrista našao se u dodatno neugodnom položaju, između levice koja je za ograničavanje policijskih ovlašćenja i desnice koja bi da se zavede vanredno stanje i „najzad“ ukrote „neželjeni gosti“ u kojima vidi i nalet islamizma.
Ali, najnovije drame prevazilaze stranačka prepucavanja i političarenja, bar onoliko koliko ih raspaljuju. Potomci imigranata vide u policajcima, otelotvorenje sistema koji ih kinji, što se pokazalo u demonstracijama u kojima su, prvi put, masovno napadali institucije, među njima čak stotinak gradskih skupština, ocenio je sociolog Fransoa Dibe, u Mondu. A filozof Sami Nair u Paisu objašnjava da je dodatno tragično što povećano policijsko nasilje, pokazuje da je država nesposobna da obuzda sopstvene predstavnike, koji ugrožavaju i legalnost i demokratiju.
Kao najveće novosti ispoljene na ovim protestima, eksperti navode većinsko učešće mladih (među uhapšenima je prosek 17 godina) i obilato korišćenja društvenih mreža u koordinaciji akcija. Na primedbu zvaničnika da to dokazuje štetnost elektronskih pomagala, uz ostalo i zato što njihovim posredstvom demonstranti samo imitiraju jedni druge, komentator u Nuvel opservateru odgovara da i država, sa sredstvima kojima raspolaže, treba da se upusti u tako efikasnu imitaciju unutar sebe.
Prekori dolaze i iz organizacija za zaštitu ljudskih prava. Priključilo se i nadležno odeljenje UN preporukom Parizu da se više posveti rešavanju problema sa rasizmom unutar policije.
Da sada podsetim i kako je ovdašnji predsednik kritikovao Zapad da „ubija boga“ u demonstrantima, dok ih on ovde pušta da šetaju. U Francuskoj, doista, nije bilo onako kako je on etiketirao. Prema dostupnim izveštajima povređeni su mahom policajci, dok se demonstranti rušili i palili, a ne kao ovde mirno iskazivali protest upravo protiv nasilja, čije raspaljivače vide u vlastima.
Pred Francuskom je sada izazov – prilagođavanja novonastaloj nezavidnoj situaciji. Sklonost ka nasilju su prvo pokazali policajci a onda i protestanti, a u sve su uključeni i krajnja desnica i krajnja levica.
Makronu je zbog „preuzvišenog“ držanja pripisan nadimak Jupiter, po vrhovnom mitskom božanstvu. Ali se sada pred njim isprsio Mars, bog rata, mada ne bukvalnog nego simboličnog „rata“ za preoblikovanje nacionalnih prioriteta. Francuska nije sklona ekstremima, a Makronu će biti potrebna vanredna umeća da je privede omiljenom joj pravilu – da se sve menja da bi ostalo isto.