Obojica pomenutih su bili, po bezmalo dve godine, taoci džihadista, koji teže uspostavljanju kalifata na delovima teritorija Sirije i Iraka, ali je jedna grupa otmičara odrubila glavu Džejmsu Foliju (40), dok je druga pustila Tea Kertisa (45) na slobodu. A da bi se povodom ovih slučajeva, pokazalo: i da svet može da bude složniji nego što je danas kada se širi zebnja – naročito povodom ruskog osporavanja teritorijalnog integriteta Ukrajine – od izbijanja novog velikog rata, kao i da američka politika može da odustane od isključivosti, bar unutar sebe, kakvu je uobičajila…
Sve to zajedno, u najkraćem, sugeriše da je reč o nedovoljno istraženom fenomenu. Polemike o značaju uloge ličnosti u istoriji vode se dugo, ali se sada ne radi o liderima, već o spoju različitih sudbina samo dva neformalna pojedinca (medijskih honoraraca).
Za samo pet dana između Folijevog pogubljenja i Kertisovog oslobađanja, pokrenuti su procesi kakvi se nisu nazirali u zvaničnim vanrednim naporima za smirivanje međunarodne situacije. Poduže već jalov Savet bezbednosti UN, odjednom je prevazišao blokade i, kao svaki normalan građanin, jednodušno izrazio gnušanje likvidacijom Folija. I zatražio da bliskoistočni ekstremisti hitno oslobode svekolike taoce, pri čemu se i Rusija, dobrim delom i zbog sopstvenih sličnih iskušenja, solidarisala sa spremnošću Zapada za energični obračun sa islamističkim terorizmom.
Uporedo sa iskazanim primedbama Moskve da se isti akteri ne mogu tretirati kao subverzivni u Iraku a kao opozicija diktaturi u Siriji, Vašington je nagovestio da bi tekuće bombardovanje po uporištima Islamske države u Iraku mogao da proširi i na baze projektovanog kalifata u Siriji. Kad se tome doda i preporuka nemačke kancelarke Angele Merkel vlastima u Kijevu da potraže samosvojno rešenje za Ukrajinu koje “neće štetiti Rusiji”, reklo bi se da su velike sile jedva dočekale povod, kakvim se ispostavilo opšte užasavanje nad obezglavljivanjem novinara, da počnu međusobno da se usaglašavaju, pogotovu što se uviđa da zaoštravanje odnosa šteti i jednima i drugima. Dijaloga, kazala je je takođe Merkelova, mora da bude, jer je mogućno samo političko rešenje”…
Po tom principu, došlo se, po svemu sudeći, do spasonosnog ishoda za Kertisa. Amerika je, navodno, ostala dosledna stavu da ne pregovara s teroristima i da im ne isplaćuje otkupninu za taoce, ali je, kako se izveštava, kao posrednika angažovala Katar, koji poriče optužbe da pomaže islamistima u Iraku i Siriji, ali se afirmiše kao finansijska sila koja “ima načina” da ih ubedi da oslobode taoce.
Platiti ili ne platiti teroristima otkupninu za taoce, pitanje je koje je vanredno, ovih dana, pojačalo moralne i strateške nedoumice. Pomaljaju se i specifična postrojavanja. Prema dostupnim izveštajima, u tom pogledu se SAD i Britanija više slažu s nepopustljivošću Rusije i Kine, nego sa “elastičnostima” evropskih saveznika.
Istraživačica Njujork tajmsa je, na primer, konstatovala da su članice EU – Francuska, Italija, Nemačka, Austrija, Španija i druge – plaćanjem otkupnina postale “nevoljni finansijeri Al Kaide”. Analitičari se mahom slažu da nepostojanje jedinstvenog pristupa, ohrabruje otmičare i pomaže im u odabiru žrtava. Pretežno kidnapuju stanovnike država koje plaćaju otkup, a većinom ubijaju građane zemalja koje ne daju otkupninu. Tako, mnogo češće oslobađaju Evropljane i znatno ređe ih likvidiraju nego Amerikance…
Stvarna cena ucena je prilično sporna. Oni koji plaćaju otkupninu uveravaju da je je bolje spasti svaki život nego ijedan žrtvovati zarad održavanja “apstraktne” principijelnosti. Drugi tvrde, pak, da se isplatama podstiče terorizam koji po svetu obrće, prema različitim evidencijama, između 500 miliona i milijardu i po dolara godišnje.
Nisam uspeo da, na Internetu, dođem do podataka o našem pristupu otetim sunarodnicima u inostranstvu. Verujem da eventualno isplaćeni iznosi nisu ni približni (kao ni prinadležnosti) savremenom globalnom proseku od oko dva miliona dolara po otetom.
Kod nas se, uglavnom, više otimaju, i to “legalno”, imovina i privilegije nego ljudi. I, reklo bi se da, pri tom, procentualno regularno otkidamo više sami od sebe nego drugi, čak i kad to čine neregularno, od nas.
Ali, vratimo se početku priče. Kao dugogodišnji novinar, zadovoljan sam okolnošću što se svet ubedljivom većinom “obrnuo” oko naše profesije, njene i izgubljene i sačuvane glave. I prikazao se donekle boljim nego što jeste, a svakako realističnijim od pojedinih medijskih prikaza, koji sugerišu da smo svi taoci sveta, iako od njega otima ko koliko može. Kao što se upravo očitava u Ukrajini, Iraku, Siriji…
Platiti ili ne platiti teroristima otkupninu za taoce, pitanje je koje je vanredno ovih dana pojačalo moralne i strateške nedoumice