U Americi je, tako, izazvao stratešku glavobolju Donaldu Trampu (78). Bivšem predsedniku i kandidatu za povratak u Belu kuću osetno je oslabio rejting zbog grohotnog smeha njegove izborne rivalke i aktuelne potpredsednice Kamale Haris (59).
Moglo bi da se, čak prvi put u istoriji, smeh ubaštra među bitne faktore odlučivanja u nadmetanju za najmoćniju osobu na svetu. I to baš u vremenima kad je svet potišten toliko da pokušaje političkog zasmejavanja doživljava kao podsmevanje njegovim nagomilanim mukama.
Ovaj američki slučaj je pak priča za sebe. Haris nikoga ne ismeva već je svoj glasni smeh, koji često eksplodira iz nje, uklopila u izbornu platformu za širenje optimizma. To je nedostajalo zanemoćalom predsedniku Džou Bajdenu (81), koga je, stoga, elita Demokratske partije „ohrabrila“ da napusti izbornu trku i svoje mesto prepusti svojoj živahnijoj doglavnici.
Proglasivši se za „ratnicu koja širi radost“, ona je za nepunih mesec dana uspela da u anketama dostigne, pa i delimično prestigne dotad favorizovanog Trampa. I znatno dopuni finansijsku podršku, koja je bila usahla pošto su donatori procenili da Bajden gubi izbore, pa da se ulaganje u njega više ne isplati.
Dočekana je erupcijama oduševljenja na stranačkoj konvenciji (koja je bila u toku kad je ovaj tekst išao u štampu) u Čikagu, sazvanoj da je ozvaniči kao kandidatkinju za mesto šefa države. U međuvremenu, Tramp prestrojava kampanju od Bajdena ka njoj, naročito protiv njenog smeha.
Naziva je „kikotušom“ i osobom čije „cerekanje“ nije normalno. A zapravo mora da je doživljava kao „pučistu“ koji je provalio u njegov monopol zasmejavanja masa.
I njegovi protivnici mu odaju priznanje da je svoje omalovažavanje političkih protivnika umešno uvijao u viceve i dosetke koje prijaju slušaocima. I od svojih dovitljivosti pravio narcisoidnu harizmu koja raju opčinjava sprdnjom sa svim što nije po njegovom ukusu. Čak i sa izborima: dosad nije priznao da je izgubio izbore 2020. i lansira priču da „niko više neće morati ni da glasa“ ako on ponovo zavlada Belom kućom.
Izbori će biti pošteni samo ako ja pobedim – poručuje i tako širi antiestablišmentski desničarski pokret. Iz koga se čuju i glasovi da Amerika ne treba da dozvoli da žena, uz to izdanak Crnca i Indijke, dospe na čelo države.
Tu je već đavo odneo šalu. Srećom, zasad Haris ne reaguje kontranapadom na takve nepodobnosti. Samo im se smeje.
Tramp, tako, gubi premoć u ratu za prevlast u humoru, konstatuje analitičar Njujork tajmsa. To je veliki gubitak za njega jer je pomoću humora, kombinujući zamajavanja i zasmejavanja, dogurao do vrha i konzervativnog pokreta, i Republikanske partije, i države, smatraju i drugi poznavaoci.
Pobeda na polju razgaljivanja važna je za Haris, ali treba da bude vrlo oprezna u njenom korišćenju. Forsiranje smeha i radosti u vremenu većinskog nezadovoljstva putem kojim zemlja ide može da postane i kontraproduktivno.
Predstoji joj, osim najavljene borbe za jačanje socijalne pravde, bitka za popravljanje imidža, pošto je naglo blesnula posle višegodišnje prilične pasivnosti u Bajdenovoj senci. Donekle ga je već popravila.
Na pitanje u jednoj anketi – ko je od dvoje kandidata fizički spremniji da efektivno obavlja dužnost šefa države – dobila je 30 odsto više glasova od protivkandidata. Sajt Salon iz San Franciska takođe prenosi da je dobila i devet poena više u premeravanju mentalne spremnosti za predsednikovanje.
Takvo rangiranje je dobrim delom posledica upada Kamaline ozarenosti u dotad prilično mračan duel Trampa i Bajdena. Građani su želeli premijeru lične razdraganosti umesto reprize duela prožetog uzajamnim mrštenjem.
Sledi dvoboj dve grlatosti: Donaldovog upozorenja da će bez njega na čelu Amerika propasti i Kamalinog grohotnog smeha, dodatno pojačanog takvom „šalom“. Iz njihovog nadgornjavanja pouke mogu da izvuku mnogi političari.
Mogu, pritom, da imaju u vidu davnašnju napomenu autora u kalifornijskom hoover.com da ga demokratija podseća na neuredan politički sistem, u poređenju sa rigidnim ustrojstvima, kao što je despotizam, koja ne dozvoljavaju političku konkurenciju. I pritom podseća na odnos oba sistema prema komici.
Pre nekih šest decenija zabeležena je anegdota u razgovoru tadašnjih lidera demokratske Zapadne i komunističke Istočne Nemačke. Zapadnjak je rekao da mu je hobi da skuplja šale o sebi, a istočnjak da iz hobija „skuplja“ ljude koji se šale na njegov račun.
Nešto od svih tih igara smeha i podsmeha stvara utisak da živimo u vremenima tragikomedije. Na primer ovde: hapse aktiviste protiv rudarenja litijuma za „pokušaj rušenja“ poretka. I pride – kažu da demonstriraju po nalogu Zapada iako se zemlja kopači baš po nalogu istog tog Zapada.
Dovoljno za još protesta. Uz ismejavanje grubih, apsurdnih, postupaka. Valjda i ovde takav smeh može da menja odnos snaga u javnosti kao što, bar ovih dana, čini u izbornoj Americi.