Rastakanje Ukrajine sadrži, doista, neke od stavki iz kojih su proizišla sva tri globalna sukoba, računajući i hladni rat. Opet je izvedena aneksija tuđe teritorije, opet se pojavila potreba za uzdizanjem strane koja je bačena na kolena u prethodnom odmeravanju snaga, opet se postavljaju granice među interesnim sferama velikih sila…
Usijavanju napetosti doprinose i aktuelne činjenice. Zapad i okosnica bivšeg Istoka, Rusija, uzajamno se optužuju za kršenje međunarodnog prava. Moskva zamera Vašingtonu i Briselu da su inspirisali zbacivanje izabrane vlasti u Kijevu, dok oni uzvraćaju da je ona, prisajedinjenjem Krima, razbila teritorijalni integritet Ukrajine.
Ratnu psihozu uvećavaju i nagomilane ruske trupe pri granici sa uzdrmanim susedom, kao i početna pojačanja koja su iz NATO poslata članicama koje slute da bi mogle da budu sledeće mete “obnove nekadašnje sovjetske imperije”. Ujedno, Zapad pojačava sankcije probranim ruskim kadrovima, a Moskva nagoveštava da bi, zbog neizmirenih obaveza Kijeva, mogla da mu obustavi isporuke gasa, čime bi u nevolje zapali i delovi jugoistočne Evrope do kojih taj energent dospeva cevovodima kroz Ukrajinu.
Na sve to se nadovezuju nalazi istraživača da se iz ekonomske depresije (kakva još tinja) i iz tumbanja na vrhu globalne moći (sada sa smanjivanjem odlučujuće uloge SAD) po pravilu izlazilo tek velikim međunarodnim ratovima. Pa izgleda prilično zasnovana prognoza katastrofičara da nam, svuda pa i ovde, sledi tragični sunovrat.
Računam, ipak, da smo zašli u fazu koja izmiče iskustvu, pa da nam se neće reprizirati prohujale traume. Međusobno smo se dosad, u podužem međuvremenu, i kao pojedinci i kao nacije, toliko povezali da nema aktera koji bi u budućem opštem sukobu više dobio nego što bi izgubio.
Stoga, mislim, ni ukrajinski slučaj ne izmiče kontroli, niti preti da preraste u globalni oružani obračun. Iako bi, po priznanju Zapada, Rusija mogla da za samo pet dana pregazi istočnu, njoj sklonu, Ukrajinu, Moskva saopštava da na tako nešto i ne pomišlja. Istovremeno, poznavaoci tvrde da bi, u otvorenom odmeravanju snaga, Rusija bila poražena, ali Zapad saopštava da mu ne pada na pamet da proveri verodostojnost takve prognoze, već da smatra dovoljnim postepeno pooštravanje sankcija protiv pojedinaca bliskih Kremlju.
Dok ovaj tekst ide u štampu, situacija u Ukrajini i oko nje se zaoštravala, ali uz ponovljena uveravanja obeju strana kako ne nameravaju da iskoriste raspoložive prednosti. Jedna drugoj su poslednji put neposredno na megdanu bile davne 1953. kada su ratom cementirale podelu Korejskog poluostrva…
Ukrajina je, takođe, ali munjevito i bez pravog rata, delovanjem proruskih snaga podeljena u još nedefinisanom opsegu. Šta će od nje i u kom obliku ostati, više zavisi od spoljnih sila nego od njene, teško utvrdive, stvarne volje.
U tome je i najveća originalnost njenog usuda. Prvi put u novijoj istoriji, jedna poveća evropska zemlja nestaje u nadmetanju suprotstavljenih velikih sila, od čijih (ne)sporazuma zavisi i njena budućnost. Izvesno je, samo, da će se iz ukrajinske krize teže izaći nego što se u nju zabasalo. Ona je najnoviji pokazatelj da su odnosi među velikim silama zapali u lavirint, u bogaze za koje niko tačno ne zna kako i koliko su međusobno povezane ni kuda vode.
Najbolje to ilustruje pozicija Kine. Poznavaoci mahom računaju da će ona najbolje proći u sadašnjim prepucavanjima između Moskve i Brisela, jer će joj se obe strane, u međusobno poremećenim odnosima, obraćati molbama za podršku.
Ali, nije sve tako prosto. Baš dok je Moskva, na primer, računala da će je Peking jasno podržati oko Ukrajine, čime je osporila značaj konkurentske Evropske unije, kineski predsednik je krstario po EU i naglašavao jačanje veza s Briselom. Ubrzo potom je šef Bele kuće posetio četiri zemlje pacifičke Azije da bi ih uverio da će Vašington biti uz njih u suprotstavljanju širenju uticaja Kine, iako ona poseduje naviše obveznica američkog duga.
Po svemu sudeći, obe glavne spoljne strane računaju da će angažmanom u Ukrajini biti na dobiti. Rusija – da će se teritorijalno proširiti i sprečiti širenje Zapada. A Zapad – da će se tako Rusija uvaliti u znatno veće nedaće od onih koje je EU doživela prilikom svog širenja.
Uputniji bi, međutim, bio zajednički i drugačiji angažman. Da i jedni i drugi pokažu odgovornost za stabilizaciju Ukrajine, bar onoliku koliku snose za njenu destabilizaciju, kad su je raspolutile – razapinjući je svaka na svoju stranu.
To, na žalost, ne izgleda realno. Pre će biti da će se umnožavati slučajevi slični Ukrajini, čija sudbina mnoge podseća na bivšu SFRJ…