Od ruke nam, u tom pogledu, ide i žetva i setva. Sportisti su napolju upravo “požnjeli” pregršt lovorika – evropska zlata bacaču kugle i streljačicama, pobednički pehar teniseru – a predsednik naše države je po inostranstvu “posejao” 17 ordena Republike Srbije.
Na sportske trijumfe već smo se poprilično navikli, kao na okrepljujući eliksir posustalom nacionalnom elanu, ali je kao neobična doživljena okolnost da se najviše ovdašnje odlikovanje – novo, tek skovano – brzometno i masovno šalje u zbirke trofeja lidera drugih zemalja. Orden Republike Srbije (u daljem tekstu ORS) njima je jedino i posvećen, ali je pažnju domaće javnosti i stranih posmatrača privukao izbor njegovih dobitnika, prema kriterijumu koji je bio znatno kompaktniji od sveta i društva u kojem živimo.
Sve ORS dodelio je predsednik Tomislav Nikolić, prema službenom objašnjenju “za izuzetne zasluge u razvijanju i učvršćivanju miroljubive saradnje i prijateljskih odnosa sa Srbijom”,a u suštini kao priznanje za nepriznavanje jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova i podstrek za dalje podržavanje teritorijalnog integriteta Srbije. Prvih pet laureata bili su lideri pet od 27 članica EU (Grčke, Kipra, Rumunije, Slovačke i Španije), a sledećih 12 bili su čelnici Rusije i grupe bivših sovjetskih republika (Azerbejdžana, Belorusije, Gruzije, Jermenije, Kazahstana, Kirgizije, Moldavije, Tadžikistana, Turkmenistana, Ukrajine i Uzbekistana).
Inaugurisana je, reklo bi se, opet jedna državnička originalnost, neka vrsta ordenske spoljne politike, u stilu “i mi orden (za podrška stavu Srbije u rešavanju kosovskog pitanja) za trku imamo”. U njenoj probranoj spoljnoj družini neće biti mesta, prema sada primenjenoj meri podobnosti, za lidere Amerike, Nemačke, Francuske, Britanije, Turske, Emirata, većine susednih nam i drugih zemalja koje su priznale nezavisnost Kosova, pa ma koliko od njih bitno zavisili naš međunarodni položaj, ekonomski oporavak… Na ulazak u takav naš sabor oni bi mogli da popričekaju koliko i mi na učlanjenje u Evropsku uniju.
“Orden diplomatija” je u svakom slučaju originalan fenomen. Umesto gesla “Evropa nema alternativu”, lansira “ORS nema alternativu”.
Podseća, istovremeno, na imitaciju vica koji je Titovu politiku između ondašnjih ideoloških blokova opisivao kao “davanje žmigavca levo, dok se ide desno” (ili obratno). Zasad deluje više kao “žmigavac” nego kao pravac kojim se ide, ali…
Indikativno je to što se, takoreći, uoči odlučivanja o zvanično izrazito željenom određivanju datuma za početak pregovora o pristupanju EU (i dok se pamte reči prvog potpredsednika Vlade Aleksandra Vučića da “ako neko misli da možemo bez Evrope, ja vam kažem da ne možemo da preživimo”…), ORS u najnovijem “paketu” dodeljuje zemljama koje su izvan te kontinentalne zajednice. I u čijoj bi, ionako kolebljivoj, većini takva selekcija mogla da izazove vanredna podozrenja.
Iz predsednikovog okruženja čulo se da “nikoga nismo naročito naljutili”, jer i “protivnici cene kad ceniš sebe… i nemaju mnogo poverenja u neke koji se bacaju ničice pred njima”. Dobitnici ORS su zaslužili to odlikovanje, obrazlaže se, jer su odoleli “pritisku izuzetno jakih i značajnih država” i ostali “dosledni (privrženi) međunarodnom pravu”.
Iako su u najnovijoj verziji ORS dodeljeni “an blok” (đuture, prema Vujakliji), raspodela ipak nije odolela diferencijaciji. Samo je predsednik Rusije dobio to odličje prvog reda, što bi se i moglo razumeti s obzirom na njen značaj i raspolaganje pravom veta u Savetu bezbednosti UN. Ali zašto, prema istom aršinu, nije pripalo i Kini? Zašto makar u vidu “drugog reda” nije dodeljeno i njoj i Indiji i Brazilu, koje sve zadovoljavaju ovdašnje kriterijume i sa Rusijom čine grupu rastućih sila, zvanu (prema njihovim inicijalima) BRIK i čija je podrška integritetu Srbije znatno važnija nego većine među 12 “odlikaša”?
Ovi izostanci posredno bi mogli da se protumače kao dokaz da sadašnja vlast ostaje usredsređena na Evropu i njenu “orbitu”, čak i kada ovdašnji potezi liče na kontriranje takvom usmerenju. Ipak, nerealno deluje odlikovani putokaz koji sugeriše da ćemo na zvanično željeni Zapad lakše stići uz korišćenje svetlucavih kolajni kao “žmigavaca” u smeru ka istoku.
Stoga, možda, ubuduće ORS treba namenjivati stranim liderima koji uspeju da nam otkriju šta mi zaista hoćemo, iako bi to značilo da se poduže ne bi raspodeljivao, bar ne šakom i kapom. Pauza ne bi škodila. Mogla bi da posluži da se jasnije usklade kriterijumi za davanje vrlo različitih vrhunskih priznanja onih koja se odavde (trofejno) nude i onih koji se od nas spolja (strateški) traže…