Razaslate su, tako, uznemiravajuće priče da grčko odbijanje kreditorskog programa, najavljuje – lanac dužničkih revolucija, početak rashodovanja zone evra a možda i EU, obrt koji može da se obije o glavu njegovim lučonošama, novu verziju hladnog rata – sa sudarima između Severa i Juga, uz obnovu nadmetanja Zapad – Istok, pojačavanje trenja unutar jedne iste civilizacije koja bi mogla da poprime obrise sukoba između različitih civilizacija…
Ne manjkaju ni, donekle ospokojavajuće teze: da je tumbanje oko Grčke samo jedan od prolaznih testova izdržljivosti kapitalizma, da kriziranje međunarodnog poretka nije toliko poodmaklo da bi jedini izlaz iz njega, kao u prošlosti, bio klasični veliki rat, a da su lokalni potresi – neizbežna pražnjenja napetosti da bi se očuvao, uvek relativni, globalni mir…
Iz svih ovih uopštavajućih propovedanja i pripovedanja povodom referendumskog “buma”, proizlazi mnoštvo mogućnih konkretizacija. Izdvajam sedam, od kojih je svaka dovoljna za razrade u stilu magičnog realizma.
1. Grci su izglasali neizvesnost kao bolju ponudu od izvesnosti: jedino je jasno da su odbili program poverilačke trojke kao nastavak svojih nevolja, a ostalo je nejasno šta im sleduje. U referendumskom pitanju se, na primer, kaže da se odbija predlog poverilaca podnet 25. juna ali to ne znači da je neprihvatljiva potonja, ublažena ponuda.
2. Referendumski trijumf Sirizine vlade često je istican kao pobeda demokratije nad diktatom poverilaca. Potisnuta je činjenica da su među kreditorima takođe demokratske vlasti koje nemaju mandat da obaveze stranih im dužnika prevaljuju na domaće poreske obveznike.
3. Takođe je činjenica da finansijski centri i njihovi aranžmani diktiraju prevlast profita nad drugim društvenim vrednostima. Taj sektor sve više utiče na političko odlučivanje, pojačavajući utisak da prevladava faktokratija, faktička, neizabrana, vlast, čime se podrivaju temelji demokratije.
4. Uspon Sirize se tumači kao vrhunac rasta alternativnih snaga koje osporavaju tradicionalne političke kurseve. Iako se ona definiše kao radikalna levica i tvrdi da ostaje na proevropskom kursu, izrazitu podršku dobija, paradoksalno, i od radikalne desnice i od evroskeptika, koji u njenom uzletu vide i potporu svojim nastojanjima za preuzimanje vlasti od “izanđalih” partija.
5. Uspesi koalicije koju predvodi premijer Aleksis Cipras istovremeno su i odraz nezadovoljstva zbog drastično povećanih nejednakosti. Građani su ogorčeni preteranim bogaćenjem minimalne manjine i siromašenjem ogromne većine (pokreti tipa 99:1 odsto) jer to često vide kao posledicu nelegalne sprege politike i biznisa, a ne dejstava zakona tržišta – pa sve češće glasaju protiv isprobanih kadrova.
6. Grčki izazov je poseban i zbog toga što dolazi od članice NATO. Njeno finansijsko posrtanje i spor sa zapadnim kreditorima, pogoduje nezapadnim silama (Rusija, Kina) čiji specifični aranžmani već zabrinjavaju Amerikance.
7. Vašington i MMF pokazali su više razumevanja za kurs Atine, nego Evropljani, među kojima i zvanični Beograd. Bela kuća je poodavno sugerisala da Brisel, Berlin i ostale prestonice pokažu više solidarnosti s Grcima, a Barak Obama je i lično kritikovao politiku stroge štednje na kojoj insistira nemačka kancelarka Angela Merkel. MMF je, pak, uoči referenduma, objavio ocenu – načelno saglasnu sa Ciprasovim stavom – da su grčki dugovi neodrživi, da ih treba delom otpisati a delom im prolongirati otplatu, tako da se sve obaveze namire do 2050. godine…
Dok je ovaj tekst išao u štampu, neizvesnosti nisu jenjavale. Strepnji od brzog pogoršavanja situacije bilo je bar koliko i nade u njeno sporo poboljšavanje.
Grčka kontra kreditorima osporila je evropski poredak, a nas bi posebno mogla da zabrine okolnost da se tom dramom povećava koncentracija kriza i “nedovršenih poslova” na Balkanu i u okolini, baš u vreme kad se ulažu napori da se taj naš region, u celini, uklopi u evropske integracije. Umesto da se smanjuju, problemi se množe: zastoji u dijalogu Beograd – Priština, masovni priliv migranata, postavljanje mađarskog “zida” na granici sa Srbijom, regrutovanja ilegalaca za strana bojišta, upad terorističke grupe u Makedoniju, britanski predlog rezolucije o Srebrenici, preispitivanje funkcionisanja BiH, teze o “prirodnoj Albaniji”, preganjanja oko izgradnje ruskog gasovoda.
“Zamor od daljeg proširivanja” ne bi smeo da Evropsku uniju spreči da širi svoj objedinjavajući uticaj. Pogotovu što, uporedo sa zamorom od proširenja, mestimično (pa i u grčkoj vezi sa zonom evra) raste elan za njeno sužavanje, s ciljem da se Evropa “balkanizuje” pre nego što evropeizuje Balkan…