Jer gde naći zrnce nade u popravljanje nacionalnih i internacionalnih odnosa kad su obojica ispoljili slabosti kakve bi ih diskvalifikovale i u takmičenju za vođstvo u mesnoj zajednici. Bajden je, naime, učestalo jedva povezivao misli s rečima i delovao odsutno, a Trampu je izračunato da je za 90 minuta debate ispovrteo više od 30 neistina.
Zar je moguće da nacija koja kipti od talenata svih vrsta nije u stanju da na svoje čelo dovede lidera koji vlada bar osnovnim pravilima uverljive komunikacije, zagonetka je za čijom odgonetkom još tragaju i najposvećeniji istraživači. Zasad se zadovoljavaju konstatacijom da je situacija u kadrovskoj politici SAD znatno lošija nego u drugim oblastima te i dalje najmoćnije sile današnjice.
Već treći put uzastopno Amerikanci su dovedeni u nepriliku da glasaju za kandidate koji im nisu po volji. Po većini u svih anketiranih, ni jedan ni drugi ne zaslužuju da se nađu na čelu države. Prethodno se manjak podrške ispoljio u oba Trampova dvoboja na najvišem nivou – prvo s Hilari Klinton, koju je pobedio 2016, a potom i s Bajdenom, od koga je izgubio četiri godine kasnije.
Uz ostalo i stoga se u uvodniku Njujork tajmsa ističe da bi za demokratiju bilo dobro da i republikanci i demokrate zamene obojicu svojih favorita građanima prihvatljivim kandidatima. Svestan da ne može bitno da utiče na trampiste, ugledni dnevnik se usredsredio na sebi bliske demokrate i otvoreno ih pozvao da hitno i neopozivo umesto Bajdena lansiraju nekog ko je i moderniji i dinamičniji od njega. Sličan savet, pa i u formi zahteva, sve se češće čuje i iz redova njegove, vladajuće stranke.
Doduše, Bajden od pristalica dobija priznanja za nošenje s velikim izazovima – od suzbijanja korone do unapređenja položaja radnika, ekologije i odnosa sa strateškim saveznicima – ali mu se kao nepopravljiva mana spočitava da ga je vreme pregazilo. Pa da je vreme da ustupi mesto nekom mlađem, koji bi afirmisao i raskid sa istrajnom gerontokratijom (Bajden 81, a Tramp 78).
Kad je izabran, Bajden se zaricao da će mandat posvetiti afirmaciji mlađih kadrova i da je on samo „međugeneracijski most“, to jest da neće ni pretendovati za drugi mandat. Na to je zaboravio i svoj očito pojačani ego uklopio u partijsku inertnost.
Prenebregao je i nalaz autora u Salonu da je predstavljanje sebe sada postalo podjednako važno kao predstavljanje stvarnosti. Pa da Tramp uživa u prednosti kao prevarant koji ume da od svoje pojavnosti napravi atrakciju, dok Bajden ne uspeva da svojim predočavanjem realnosti pridobija simpatije.
Sadašnji duel je karakterističan i po tome što važnu ulogu igraju i sudovi. Tramp je osuđenik protiv koga se vodi još nekoliko istraga, što mu je, začudo, povećalo podršku jer se u njemu vidi borac protiv „otuđenog establišmenta“. Taj imidž je isforsirao i upornim negiranjem da je izgubio prošle predsedničke izbore, a da će dolazeće priznati samo ako budu pošteni, a da takvi mogu biti samo ako on pobedi.
Tolika alergičnost na temelje demokratije nije nigde pre njega zabeležena u svetu razrađenih demokratija. Sudovi su nagovestili da bi on mogao da snosi deo odgovornosti za nasilni upad njegovih pristalica 6. januara 2021, s ciljem da spreče dolazak Bajdena na vlast.
Ali sada mu je Vrhovni sud olakšao položaj odlukom da svaki predsednik SAD uživa „apsolutni imunitet“ i ne može da odgovara za poteze koje načini u obavljanju te funkcije. Na nižim sudovima je da nekako razgraniče privatne od zvaničnih angažmana, a liberalni krugovi i članovi Vrhovnog suda koji su ostali u manjini (3:6) smatraju da je pomenutim imunitetom preterano ojačana pozicija šefa države jer bi pod garancijom nevinosti mogao praktično da radi sve što mu se prohte.
Donosioci odluke poriču takve domete. Izvesno je samo da će Trampu goditi pravna verzija liderske „imunizacije“. A šta ako je Bajden iskoristi za neku svoju nekažnjivu nepodobnost? Zasad tvrdi da mu tako nešto ne pada na pamet.
U međuvremenu, izborno kriziranje Amerike izaziva ostatak sveta na preračunavanje. Krajnje uprošćeno: već prilično zaljuljane evropske centriste brine da bi eventualna pobeda Trampa oslabila tradicionalno savezništvo i dodatno ojačala evrofobične desničare.
Iz istih razloga istočne autokratije priželjkuju smenu u Beloj kući, uz ostalo i kao dokaz da su demokratije nefunkcionalne i da bi Tramp smanjio spoljne vojne angažmane Amerike. Valjda ih je na to nagnala njegova gromopucatelna najava da bi rat u Ukrajini okončao za 24 sata tako što bi primirje ozvaničilo da Rusija ostaje na okupiranim teritorijama. Kina ostaje posebna priča: obe stranke u SAD su za rezove u odnosima s njom, uz svođenje računa, ali bez oružanog obračunavanja.
A Srbija? Reklo bi se da ovdašnje vlasti „navijaju“ za Trampa. Prethodno su podupirale Klintonovu protiv njega, pa njega protiv Bajdena i u oba slučaja omašili.
Ako je za utehu, Amerikanci već misle da su predodređeni na omaške u postavci predsedničkih izbora. Jer, koga god da izglasaju, biće protiv ukusa većine. Već treći put uzastopno, što liči na mirenje s kadrovskim odstupanjem od demokratije.