Jagma država za antivirusnom predohranom tolika je da podseća na antipandemijski startni “potrošački rat” oko toalet-papira, dezinfekcionih sredstava i maski. Ocene nadležnih za ustrojavanje bolje budućnosti prave paralele sa dubljom prošlošću.
Predsednicu Evropske komisije Ursulu fon der Lajen naročito zabrinjava, kako je ovih dana izjavila, što nadmetanje oko snabdevanja vakcinama poprima obrise Hladnog rata i tadašnju trku u osvajanju svemira (uz posrednu asocijaciju na rusko imenovanje vakcine “sputnjik” po nazivu nekadašnje serije satelita). A još letos je Bil Gejts, jedan od donatora laboratorija za pravljenje vakcina, rekao da mu pandemija “izgleda kao svetski rat, samo što smo sada svi na istoj strani”.
Jesmo, na istoj smo strani, ali samo kao mete zaraze, proizlazi iz niza analiza. U nadmetanju oko vakcina prevladavaju nacionalizam i regionalizam sa elementima trgovinskog rata, uz podešavanje isporuka prema strateškim interesima, na šta mi liči i priliv konkurentskih doza u Srbiju, čiji predsednik se ne libi da kaže kako je “vakcine danas teže nabaviti nego nuklearno oružje”.
“Rat” oko vakcina krcat je specifičnostima kakve, sve zajedno i istovremeno, nije imao nijedan njegov imenjak u novijoj istoriji. Prvi je front koji bukvalno kači sve zemlje; na kojem se masovno strada bez ispaljenog metka; koji će uporedo s pozivima na planetarnu solidarnost produbiti već drastične razlike kako među državama tako i unutar njih; koji dokazuje da je prevelika produktivna i distribuciona moć koncentrisana u malom broju zemalja i kompanija; na kojem se nižu ekonomska posrtanja i rastu budžetski deficiti i socijalni buntovi; gde je “ratovanje” civilizacije protiv prirode, kako je konstatovao gensek UN Antonio Gutereš, doprinelo razmahu koronavirusa i drugih katastrofa; gde su zdravstveni i sistemi garantovanja ljudskih prava slabiji, iako bitniji, od oružanih sistema individualne i grupne odbrane.
Pride, još paradoksa. Prvi put se jedna zemlja – Kina – iz koje je potekla opšta aktuelna virusna tragedija, pojavljuje i kao izbavitelj iz drame. Izuzetak je i po tome što ona, kao nedemokratska država, najglasnije propoveda i zastupa kurs ka multilateralizmu i globalizmu, koji je donedavno bio rezervisan za razrađene demokratije jer je na njemu baš ona najviše uzletela i profitirala.
Paradoksalno je, takođe, da je pošast odnela najviše života i najviše ljudi zarazila u većini najrazvijenijih zemalja. Grupa 7, koja je zamišljena da vodi svet i služi mu kao uzor, najednom je glavna žrtva nove globalizacije zvane pandemija covida-19. Doduše, dobro stoje Kanada i Japan, ali posrću SAD, Britanija, Francuska, Italija, a odnedavno i Nemačka.
Pojedini analitičari su iz toga zaključili da epidemija koja je došla sa autokratskog istoka ruši zapadni “berlinski zid”, iza kojeg su se demokratije uljuljkivale u globalnoj nadmoći, a sada pokazale nespremnim da se snađu u vremenima teških, opštih izazova s kojima lakše prolaze nedemokratski režimi. Takve teze “ne piju vodu”. Među zemljama koje se uspešno odupiru pandemiji su i demokratije Australije, Novog Zelanda, Južne Koreje; kao da potvrđuju da se i u tom pogledu glavne uloge na globalnoj sceni sele sa Atlantika na Pacifik.
Nije reč o sistemu već o kulturi koja društva razvrstava na ona koja više i ona koja manje poštuju pravila, sugeriše profesorka američkog Univerziteta Merilend Mišel Gelfand na osnovu istraživanja u pedesetak zemalja. “Opuštena” imaju pet puta više zaraženih i osam puta više umrlih, objavila je u londonskom Gardijanu. Navodi, takođe, da se zajednice hronično suočavane s traumama poput elementarnih nepogoda, zaraza, gladi i invazija striktnije pridržavaju normi jer je to i uslov da se prežive haosi i krize.
Reklo bi se da su oba društva u specifičnoj ratnoj psihozi. S tim što opušteni uobražavaju da ih ni neizbežna doza zla nikad ne može snaći, dok se drugi nikako ne opuštaju, ostajući “večno budni” jer slute da preživljeno zlo može opet da ih strefi u nekom obliku.
Ovde nas je od obe fele i feleričnosti. Uživeli smo se u “rat” unutar nas samih. Podeljeni na one, na primer, koji bi da se “zamrznuti konflikt” oko južne pokrajine produži sve dok se svet ne istumba nekako u našu korist iako ne znamo šta bi ona zaista bila, i na one, kao što sam i ja, koji strepimo da nam status “nedovršenih poslova” nagoveštava stratešku pandemiju koja treba da nas “dovrši”. I tako od nas načini neku vrstu “vakcine” za imunizaciju odnosa među velikim silama, sve zaraženijim “balkanizacijom”…