Nisam, doduše, u tom neuslišenom priželjkivanju bio usamljen. Na istoj talasnoj dužini bili su mnogi eksperti i državnici, među kojima i diplomatski hiperaktivni Emanuel Makron, Olaf Šolc, pa i sada najneposrednije ugroženi Volodimir Zelenski.
Nadu u prevagu kooperacije nad konfrontacijom do poslednjeg časa je gajio i čovek kod koga su se skupljale informacije i dezinformacije sa svih strana – generalni sekretar UN Antonio Gutereš. Da bi potom saopštio: “Pogrešio sam i ne bih da opet pogrešim”. Stoga: “Predsedniče Putine, zaustavite napad na Ukrajinu i dajte šansu miru”. Takvim rečima izrazio je i stanje duha ostalih “zanesenjaka”, kakvih je mnogo, sudeći po zapanjenosti koje je širom sveta izazvala ruska invazija na susednu zemlju…
Da je bilo po mišljenju nas razočaranih, ne bi bilo tekućih razaranja ni nakostrešenosti čak do nuklearnih “začikavanja”. Bio bi dovoljan dogovor velikih sila o međusobnim odnosima povodom Ukrajine i za striktno poštovanje njene ukupne državne neprikosnovenosti.
Slutilo je na dobar ishod. Ukratko, s vrha SAD se na početku raspada SSSR sugerisalo da Ukrajina ne treba da forsira nezavisnost, Rusija se nudila za članstvo u NATO dok se Ukrajina odrekla nuklearnog oružja poslavši ga u Rusiju, iz koje joj je garantovan teritorijalni integritet.
Ispostavilo se da i dobroga može biti previše, pa je navedeno bilo kratkog daha. Ukrajina je postala poligon za nadgornjavanje Zapada i Rusije. NATO se ubrzano širio na istok mimo usmenog dogovora s Moskvom, koja je baš Ukrajinu, uz Gruziju, uzela kao granicu za zaštitu svoje nacionalne bezbednosti.
Kada su upravo ovim bivšim sovjetskim republikama 2008. ostavljena “otvorena vrata”, bez konkretne ponude, za ulazak u NATO, Rusija je krenula u teritorijalne amputacije. Odmah je skratila gruzijski suverenitet za dve pobunjene provincije, da bi od 2014. “secirala” i Ukrajinu – prvo prisajedinjenjem Krima, a potom i podrškom secesionistima u Donjeckoj i Luganskoj oblasti, koje je ovih dana priznala za nezavisne države. Da bi na njihov “poziv” hitro krenula u invaziju kako bi ih odbranila od “genocidnih poteza” centralne vlasti u Kijevu, kojoj je namenila “demilitarizaciju i denacifikaciju”, to jest kapitulaciju.
Najpraktičnijim se, sa strane gledano, činilo rešenje po kojem bi Ukrajina dobila neutralni status, poput svojevremeno Finske i Austrije. Ali razmahala se apsurdizacija.
Većina anketiranih Ukrajinaca je, kažu, za povezivanje sa Zapadom, ka kojem se sada otežu kolone izbeglica dok Vladimir Putin nastavlja tragom svoje umišljenosti da Ukrajina i “nije prava država”, da su njen i ruski narod “jedno te isto”, pa da treba da se povinuje tim “sudbinskim predodređenostima”. Tačno je da je Ukrajina u poslednje vreme unapređivala veze sa Zapadom, ali i da je NATO ne bio primio u članstvo jer je ona država vrlo spornog i teritorijalnog integriteta i suvereniteta.
Kada se i te okolnosti imaju u vidu, kao i da su Vašington i njegovi saveznici poodavno najavili da se neće boriti u Ukrajini već da će je braniti samo vojnim isporukama i pojačavanjem sankcija Rusiji, ostaje pitanje zbog čega se Kremlj odlučio da je sada pustoši, a i svoj narod izloži ekonomskoj traumatizaciji. Biće da je procenio da je pravi trenutak za ostvarivanje “najvišeg” nacionalnog cilja – da se Rusija revanšira za poniženja doživljena posle Hladnog rata i da uđe u novi hladni rat, sa oslabljenim autoritetima i EU, i SAD, i NATO, kao i vezama među tim “vajarima” sadašnjeg sveta.
A kada se sve navedeno uzme u obzir, nameće se procena da je Putin na putu specifičnog i u novijoj istoriji nezabeleženog dvostrukog puča. Ruska agresija na Ukrajinu liči na pokušaj vojnog udara protiv i susedovog i međunarodnog poretka.
Tolika ambicioznost nosi sa sobom i kontraproduktivnost. Podanici se razjedinjuju povodom rata koji im poskupljuje egzistenciju, a Zapad se objedinjava iako se i on suočava s problemima u sinhronizaciji strateških i svakodnevnih sistemskih potreba.
Ništa više, sugerišu eksperti i futuristi, neće biti kao pre. Tako se govorilo povodom pandemije, a važi i zbog tekućeg najvećeg vojnog kopnenog upada u susednu državu.
Srbija pak nastoji da se postavi “kao uvek”. Službeno se izjasnila da “smatra veoma pogrešnim kršenje teritorijalnog integriteta bilo koje zemlje, uključujući Ukrajinu”, ali da “nije njen vitalni politički i ekonomski interes da u ovom trenutku uvodi sankcije bilo kojoj državi”. To jest, Rusiji.
Iako se ovakvom stavu opravdano zamera “dvoličnost”, treba uvažiti i krilaticu “iz ove se kože ne može”. Šta se drugo moglo očekivati od zemlje koja bi zvanično da se integriše sa Zapadom (EU), koji joj osporava teritorijalni integritet (Kosovo), a koji joj “garantuje” Rusija (s pravom veta u Savetu bezbednosti UN), dok su njeni odnosi sa Zapadom skoro “na ratnoj nozi”.
Dokle tako? Ko će ga znati. Ovo je zemlja koja osuđuje “dvostruke aršine” dok joj se vlast baš na njima održava…