Obe vlasti su se, gotovo istovremeno, ustremile na te nacionalne simbole, čijim su se podvizima i same kitile, i proglasile ih, maltene, za odrode. A u najmanju ruku – za otpadnike, koji pumpaju protiv državnog ustrojstva.
Vremena pogoduju pumpanju. Kao i dopumpavanju, prepumpavanju, pa i ispumpavanju.
Najuspešnijem teniseru svih vremena, ovdašnja vlast je zamerila što pobede na Vimbldonu proslavlja gestovima pumpanja. Protumačila ih je kao direktnu podršku demonstrantima, čiji je glavni poklič „pumpaj“, i osula tabloidnu paljbu po Đokoviću.
Uzalud je on šeretski objašnjavao da su to reči pesme koje peva sa svojom decom, da nemaju veze s politikom. Malo koga je u to ubedio.
Ovdašnjoj partokratiji su njegove pobede postale kost u grlu i, najverovatnije, priželjkuju da ga neko, najzad, porazi. Svako njegovo trijumfalno pumpanje u Londonu, ispumpava prepumpanu vlast, a dopumpava masovni pokret koji joj se protivi.
Američki tehno-biznismen je, međutim, direktno čačnuo u tamošnji poredak. Osnovao je novu stranku po imenom „Partija Amerika“, sa željom da ona razbije „dvostranačko jednovlašće“ republikanaca Donalda Trampa i sada opozicionih demokrata.
Da izraste u treću snagu i bude izborni jezičak na vagi. Računa da bi za to, na startu, bilo dovoljno da njegovi kandidati u Predstavničkom domu osvoje 8-10 od ukupno 435 mesta, i da u stočlani Senat uđu dva-tri njegova štićenika.
Donedavno su Tramp i on činili tandem koji je protresao ceo američki sistem. Ali se duet pretvorio u duel.
Kao najbogatiji čovek sveta (oko 350 milijardi dolara) i šef Tesle, mreže X i kompanija za osvajanje svemira, Mask je sa više od 270 miliona dolara podržao Trampovu i kampanju republikanaca. Bitno je doprineo njihovoj pobedi, a sada bi da im odmogne na izborima za Kongres, krajem sledeće godine.
Raskol je bio prognoziran, na osnovu procene da dva narcisa, kakvi u Tramp i Mask, ne mogu dugo da ostanu zajedno, pošto nijedan ne trpi da bude broj 2. Mask se, u međuvremenu, osetio izneverenim, jer je po zajedničkom planu, drastičnim merama smanjio budžetske troškove, da bi potom Tramp povisio izdatke, pogotovo za vojsku, i znatno povećao zaduživanje države.
Iako biznismen to ne pominje, sigurno mu je zasmetalo i ukidanje subvencija za električna vozila, među kojima su i njegove „tesle“. Kao pobornik slobodne trgovine, usprotivio se, takođe, predsednikovim carinskim ratovima.
Maskove ambicije dosežu i do Marsa, koji bi da pretvori u koloniju Zemljana. Cinici kažu da bi lakše osvojio tu planetu nego što bi uspeo da registruje iole jaču nacionalnu stranku.
Pored dve dominantne postoji i danas nekoliko manjih stranaka, ali su one više ukras višepartizma nego njegov delotvorni deo. Razlozi za njihovu jalovost su bar četvorostruki.
Prvo, teško je zadovoljiti različite kriterijume u 50 saveznih država. Drugo, nedostaju im i finansijska i mobilizaciona moć. Treće, obe glavne partije čine sve da onemoguće ulazak konkurencije u njihovu ustaljenu deobu vlasti. I četvrto, birači vole da glasaju za izvesnost i pobednike, što vide u jednoj ili drugoj velikoj stranci, čije su upravljanje zemljom već iskusili.
Takvo stanje kao da, ipak, prkosi javnom mnjenju. Nedavna Galupova anketa je pokazala da većina (58 odsto) ispitanih građana smatra da je za bolje funkcionisanje države potrebno učešće i značajne treće stranke. Već više od dve decenije prevladava takvo opredeljenje, ali se nastavlja praktična dvopartijnost, kakva se u zapadnoj Evropi retko pomalja.
Čini se da Mask ima veću šansu od prethodnika. Raspolaže velikom finansijskom moći, veoma uticajnom društvenom mrežom i provokativnom harizmom. Međutim, pitanje je koliko je spreman da se odvoji od biznisa, koji već donekle kleca zbog njegovog prevelikog političkog angažmana, i zbog koga Tramp priprećuje da će mu otkazati velike i unosne aranžmane s državom. A pitanje je i da li bi pristao da se odrekne isključive podrške krajnjoj desnici, koju je šef Bele kuće već „kaparisao“.
Ovde, zasad, nije na pomolu sličan duel milijardera, ali se ispostavljaju druge vrste sličnosti sa Amerikom. Plutokratija (vlast novca) je na obe strane uzela maha. Ujedno, i u Srbiji postoji većinsko neraspoloženje prema postojećim strankama, i raste potreba za novom političkom ponudom. Takva se nazire u studentskom zahtevu za održavanje vanrednih parlamentarnih izbora.
I još nešto: i tamo i ovde se vladajuće vrhuške odriču vrhunaca znanja i umenja, s pojačanim pritiscima na univerzitete, istraživačke centre, humanitarne agencije, profesionalne medije. A sve to uz doze nepodnošljive pompe zbog kojih se, uz ostalo, i pumpa protiv nje.
Mask i Đoković su personalizacije, na visokom nivou, takvog otpora. Obojica pumpaju – teniser posle meča, biznismen osnivanjem nove stranke – s nadom da će tako doprineti ispumpavanju prepumpanih vlasti, u koje spadaju i ovdašnji autokrata i tamošnji lider koji teži autokratiji.
Možda bi i tim potezima Mask i Đoković potvrdili status najuspešnijih na svetu. Kao kad su gledali samo svoja posla.