Još jednom se pokazalo da smo privrženi principu nemešanja u tuđe unutrašnje stvari, pa da umemo da uživamo i kod domaćina koji pati. Primedbe za neosetljivost prema tuđim mukama i sopstveno izlaganje nepotrebnim rizicima mahom su objašnjavali neobaveštenošću o razmerama tamošnjih drama, da neki čak nisu ni znali da se odigrao puč. Neznanjem su se, začudo, svrstali u red znalaca. Da li je u Egiptu izvršen puč ili je nasilno smenjivanje vlasti vojska izvela po volji naroda i zarad potonjeg napredovanja demokratije pitanje je koje je, kao retko kada u sličnim situacijama, rasplamsalo polemiku među vrhunskim ekspertima, političarima…
Ne pamtim kada je poslednji put jedan prevrat izazvao toliko nedoumica. Većini državnika se, naravno, ne sviđaju pučevi, ali ovaj uglavnom nisu osudili, pa ni podveli pod taj naziv, zadovoljivši se oznakama koje sugerišu da je do obaranja vlasti došlo “vojnom i intervencijom naroda”. Kod pojedinih se, čak, mogla osetiti nota zadovoljstva zbog smene demokratski izabranog kolege Mohameda Morsija jer dotični “nije vladao na demokratski način”.
Eksperti su bili konkretniji i javno podeljeniji. Na osnovu činjenice da su vojnom udaru prethodili masovni protesti, jedan deo njih prozvao ih je “dobrim” i “narodnim” prevratom. Drugi su ga osudili kao prevaziđeni metod za redistribuciju vlasti. Treći su, dajući “prednost suštini nad procesom”, tvrdili da puča nije bilo jer je vojska bila i ostala “faktokratija” (stvarna vlast), nezavisno od toga ko formalno vlada.
Američki predsednik Barak Obama je, čini se, dao ton uzdržanosti. Brzo je reagovao, ali je izbegao je da izgovori reč “puč”, jer bi da ju je pomenuo po zakonu bio obavezan da uskrati pomoć od oko milijardu i po dolara godišnje Egiptu, od koje najveći deo odlazi vojsci, a u kojoj Vašington i dalje vidi bitan garant za neširenje nereda na Bliskom istoku. U takvoj uzdržanosti mogu se pronaći razlozi za slutnju da Amerika i nije iznenađena onoliko koliko se zvanično predstavlja, a analitičari ukazuju da bi njen angažman mogao da se poveća s ciljem da Kairo dobije vladu po volji naroda, ali i sa jasnom podrškom američkom kursu u eksplozivnom regionu.
Vašingtonu bi, izgleda, najviše odgovarao rasplet “Mohamed posle Mohameda”, to jest da do liderske uloge nekako dođe Mohamed el Baradej (nobelovac i bivši šef Međunarodne agencije za atomsku energiju koji je upravo Špiglu izjavio da se u Egiptu nije dogodio puč već da je sprečen vladin kurs ka “fašističkoj državi”), a da se svrgnuti Mohamed Mursi prepusti zaboravu. Ali, Muslimanska braća, čija je vlast bila optuživana za “preterani islamizam”, ne odstupaju i preti građanski rat (kako je upozorio i Vladimir Putin)…
Ovako ili onako, puč je na strateškoj vagi na kojoj će se meriti i šanse za neophodnu modernizaciju zemlje. Prava mera će se teško naći. Bilo bi dobro da se vojska stavi pod civilnu demokratsku kontrolu, ali oficiri nisu spremni da se odreknu statusa “najodlučnijeg branitelja nacionalnog interesa” i privilegija koje uz to idu. Problem predstavlja i činjenica, kako u Njujork tajmsu ukazuje islamolog Haled Abu el Fadl (poreklom iz Kuvajta), što sekularisti na Bliskom istoku gube izbore jer ne umeju da pridobiju vernike pa oslonac traže u armiji, dok islamisti dobijaju izbore iako ne uveravaju da će umešno vladati, pogotovu ne preko potrebnim reformama, pa su izloženi prevratima.
Poprilično iznenađenje izazvao je, međutim, komentar Volstrit džornala kojim je preporučeno da egipatski generali primene model bivšeg čileanskog diktatora Augusta Pinočea jer je utabao staze “slobodnom tržištu i demokratiji”. U takvom pristupu prenebregnute su činjenice da je Pinočeov režim pobio nekoliko hiljada neistomišljenika, a još mnogo više ih proterao i torturisao, da bi istinska demokratija došla tek posle 17 godina njegove vladavine.
Prilog vaganju nasilne smene vlasti dao je i američki specijalista Ozan Varol nalazom da postoje i “demokratski pučevi”. U harvardskom časopisu je objavio sedam kriterijuma za nešto takvo, među kojima su: da je udar izveden protiv autoritarnog režima kojem se građani istrajno opiru, da vojska uživa visok rejting i da će omogućiti slobodne i poštene izbore posle kojih će predati vlast demokratski izabranim liderima.
Egipatski slučaj drugačiji je u bitnom: vlast je oduzeta demokratski izabranom lideru kome se zameralo odstupanje od demokratije, a što sada karakteriše i nastup vojnog vrha. Odstupanja od demokratije zabeležena su i na globalnom planu, pogotovu pod dejstvom ekonomske krize, a događaji u Egiptu povećali su brigu za njenu sudbinu. Na vagi, reklo bi se, nije samo specifična težina neuobičajenog vojnog udara, nego i izdržljivost demokratije, pogotovu kad je – u tranziciji.