Ubijen je desničarski propovednik Čarli Kirk (31), važna karika u promovisanju kursa Donalda Trampa. Za koga se, u krugovima njihove Republikanske partije, čak šuškalo da bi, „kad dozri“, mogao da se upusti i trku za predsednika SAD. Ali, projektil je uništio taj projekat.
Puščanim hicem mu je život prekratio Tajler Robinson (22). I to usred Kirkovog mitinga u univerzitetskom kampusu, u američkoj saveznoj državi Juti.
O ubici se zna nedovoljno, a dok je ovaj tekst išao u štampu, još nisu bili razjašnjeni ni njegovi motivi. Istraga ide u rasponu od ideološkog obračuna, do potrebe da se kazni barjaktar netrpeljivosti prema transrodnim osobama, u kakve mu spada cimer – intimni partner.
Ali, i dok se još nije znalo ni za kim se traga, slučaj je, s najviših mesta, podignut na najviši nivo. Desničarska Bela kuća je, bez ponuđenih dokaza ali „potpuno ubeđena“, za inspiratore zločina ocrnila opozicione demokrate. Preciznije, njihovo krilo „radikalnih, levičarskih ludaka… koje moramo da prebijemo“, reči su šefa države, koje je zabeležio vašingtonski Politiko.
Predsednikove teze razradili su potom mnogi trampisti. Potpredsednik Džej Di Vens je priznao da i u njihovim redovima „ima ludaka, ali da je statistička činjenica, da većinu ludaka u američkoj politici čine ponosni članovi krajnje levice“.
Znatno konkretniji je bio jedan od glavnih trampističkih glasnogovornika, Stiv Benon. Po njemu, „levica je proglasila rat Americi“, pa je predsednik sada posvećen iskorenjivanju terorističkih organizacija kao što je Antifa“ (organizacija antifašista).
Levičari pobijaju sve te optužbe, ne poričući da i među njima ima nasilnika, ali da je takođe statistička činjenica, da je takvih više među vladajućim desničarima i njihovim ekstremističkim ograncima. I ukazuju da podele zaoštrava posebno predsednik, u stilu – ili si uz mene ili sam protiv tebe.
Međusobne diskvalifikacije kao da nemaju kraja. A i nedostaju lideri, drugačijeg kova, koji bi uverljivo promovisali toleranciju i smirivanje strasti, konstatuju hroničari.
Stoga je kolumnista Njujork tajmsa, Tomas Fridman poslao predlog Trampu da se mane ambicije da će u Ukrajini i Gazi izdejstvovati mir i tako dobiti žarko mu željenu Nobelovu nagradu. Bolje se potrudite, poručio je, da nas iznenadite i zaslužite da vam mi dodelimo nagradu za postizanje mira među nama, dovedenih sada na prag novog građanskog rata.
Atentat na Trampovog mobilizatora je, u međuvremenu, poslužio kao povod za političku konfrontaciju, nalik unutrašnjem hladnom ratu. Produbljuju se rovovi između „dragih i drugih“, gomilaju se optužbe za povampirenje komunizma i autokratije, masovno se dele otkazi nepodobnima, političari strepe da i njih ne presretne neko tane…
U suštini, zaoštrava se preispitivanje identiteta – šta je Amerika i kakva treba da bude. Kirkova zaostavština je vrlo polemična.
U celini uzev, smatrao je da je ugrožena dominacija belaca, Martin Luter King mu nije bio dobra osoba, kritikovao je profesore zbog „skretanja ulevo“ i žene koje ne žele da rađaju, smatrao je da se preteruje sa inkluzivnošću i empatijom, tvrdio je da je islam nespojiv sa zapadnom civilizacijom, protivio se homoseksualizmu i imigraciji kao pretnjama po nacionalni identitet…
Zastupao je i stav da je Tramp pokraden na izborima 2020. i učestvovao je u transportu mase koja je nasilno htela da ga proglasi pobednikom. A Tramp je posle reizbora sve osuđene za te delikte pomilovao, što analitičari ocenjuju kao dalekosežni čin podrivanja autoriteta sudstva i izbora kao temelja demokratije
Kirk je, kao i većina republikanaca, bio protivnik kontrole naoružavanja građana (njih 340 miliona poseduje oko pola milijarde raznih pucaljki, prenosi madridski Pais). Čak je govorio i da je normalno da se izgubi po neki život, zarad očuvanja slobode ličnog naoružavanja. Sa ovog sveta je otišao u skladu s tom računicom.
Uticaj mu niko nije osporavao. Bitno je doprineo ne samo povratku Trampa na vlast, nego i širenju desnila po svetu.
Mnogi strani državnici su pohrlili da izraze saučešće Trampu, zbog gubitka koje je projektil naneo njegovom projektu, kome je Kirk bio važan propagandni oslonac. Niko od njih se nije toliko uneo u taj slučaj, kao ovdašnji predsednik.
Ocenio je da će tamošnji atentat predstavljati „jednu od prekretnica u budućnosti“, a da je ovde sprečio atentat na sebe (ponovljeno po ko zna koji put) koji bi Srbiju odveo u propast. Onda se „stoprocentno usaglasio“ s Trampovim reagovanjem, pa je njegovo okrivljavanje tamošnje krajnje levice, pojačao tvrdnjom da je ovde banulo „anarho-liberalno-levičarsko ludilo“. Iako je u toku „samo“ studentsko-građanski bunt, uz zahtev za vanredne izbore.
A onda je obznanio, da je očekivao da će mu Kirk doći u goste već sledećeg meseca. Možda bi se i on uklopio u polemični projekat ovdašnjeg Ekspa, da ne beše kobnog projektila u Juti.
Ali, zato je ovdašnji predsednik gostovao na velikom Ekspou u Japanu, a ne na obeležavanju dana srpskog jedinstva. Obreo se tamo kao lider koji želi da uči o organizaciji velike izložbe.
Tog istog 15. septembra, bio je i Međunarodni dan demokratije, od koje on, zna se, ne želi da uči. Vidi u njoj projektil koji ugrožava njegov poodavno eksponirani projekat autokratije.