Ovih dana je Vašington ostao sa samo 13 sledbenika u otporu rezoluciji UN za hitan prekid vatre između Izraela i Hamasa za koju je glasala 121 članica, dok su 44 bile uzdržane. Početkom prošle godine, Moskva je ostala u još stegnutijoj manjini, jer su joj se samo četiri zemlje pridružile u protivljenju rezoluciji UN kojom je osuđena njena agresija na Ukrajinu, a koju je izglasala 141 država, dok se ostalih 35 nije opredelilo. Posebno je indikativno da im potporu nije ispovrteo ni niz saveznika i strateških partnera.
I šta? Ništa. Odavno slične rezolucije nemaju veći efekat od ankete.
Rusija nastavlja da pustoši suseda, a Amerika da bezrezervno podržava Izrael u žestokom kontraudaru po Gazi gde goni Hamas, koji mu je prethodno upao na teritoriju i počinio masakr. U oba slučaja najviše stradaju nedužni građani, što takođe nije, nažalost, iznenađenje u ovim surovim vremenima. Savet bezbednosti UN je nedavno izračunao da civili čine čak oko 90 odsto žrtava u ratovima širom planete. A kojih je prošle godine, prema švedskim i norveškim istraživačima – čije nalaze prenosi Forin afers – bilo čak 55 , mahom u trajanju od osam do 11 godina. I da ih je više, tvrde UN, nego ikad posle Drugog svetskog rata.
Ova crna statistika je napravljena pre izbijanja najnovijeg sukoba na Bliskom istoku, koji će je dodatno zacrniti. Rat između Izraela i Hamasa je svojevrsan fenomen: relativno mali front a veliki globalni potres.
Preti da se proširi i na okolni hronično najeksplozivniji region sveta, a već izaziva i podele unutar mnogih udaljenih društava. Zahtevaju se istovremeno i potvrda prava Izraela na samoodbranu, i prava Palestinaca da se suprotstave njegovim okupacionim zahvatima; i da se likvidiraju teroristi, a da se ne preteruje u njihovom poistovećenju sa celim stanovništvom, kome je neophodna pomoć kako bi se ublažila humanitarna katastrofa; i da se islamske, pogotovo arapske, zemlje konkretno solidarišu s Hamasom i da Zapad ostane privržen Izraelu; i da se spoljne sile okrive kao uzročnik haosa i da se, istovremeno, od njih očekuje smirivanje situacije.
U rasponu od saosećajnosti do isključivosti i od uopštene principijelnosti do neposrednih interesa, uzdrmavaju se i diktature i demokratije učestalim protestima, pa i incidentima, u znak podrške jednoj ili drugoj strani. I dok se raskoli rasplamsavaju naišao sam na potvrdu davnašnjeg mi zapažanja da postoji i opasnija varijanta od sukoba prava i neprava, kako se mahom tumače sukobi Izrael – Hamas. A ona nastaje kad su obe zaraćene strane u pravu i zbog toga još nepopustljivije.
Isto to je još ranije konstatovao izraelski pisac i aktivista Amos Oz, u raspetljavanju čvora izraelsko-palestinskog zapleta. Kao njihovu najveću tragediju, naveo je sukob prava i prava, jer obe strane raspolažu tom dragocenošću. Izrael da mu se ne poriče pravo na postojanje, a Palestinci da im se ostvari pravo na sopstvenu državu. A sve to prožeto dubokim ranama, zadobijenim i u međusobnim i u drugim konfliktima, na malom parčetu zemlje koje im je suđeno da dele, kako je uočio komentator Gardijana.
Sukob dva nesporna prava, najdalekosežniji je u odmeravanju dometa prava država ne teritorijalni integritet i prava naroda na samoopredeljenje. U tom natezanju raspali su se i SSSR i SFRJ, što se nastavilo, pod svakojakim izgovorima, u agresiji Rusije, koja je poricala Ukrajini pravo na postojanje, pa i u statusnom preganjanju između Beograda i Prištine. Pri čemu se ne isključuju delimične trampe interesnih sfera (poput one „kad može Kosovo, što ne bi mogao i Krim“) na šta velike sile od vajkada smatraju svojim ekskluzivnim pravom, ali o toj „alternativnoj stvarnosti“ nekom drugom prilikom.
Istovremeno posezanje za dva neprikosnovena ili stečena a uzajamno suprotstavljena prava, mahom dovodi do ćorsokaka, čije probijanje zahteva napor više generacija. Hladni rat je potrajao bezmalo pola veka, a kad se završio obnavlja se u novim vidovima nadmetanja, kako se vidi na ratištima u Ukrajini i na Bliskom istoku, napetom primirju na Korejskom poluostrvu, ili u „nedovršenim poslovima“ između Kine i Tajvana, Indije i Pakistana, kao i u nizu drugih dvoboja prava, poput ovih na Zapadnom Balkanu…
Mnoštvo analitičara procenjuje da sudari prava tumbaju i svetski poredak. Nestao je njegov bipolarni a bledi i unipolarni sistem, dok se brusi multipolarno globalno ustrojstvo. I u toj tranziciji udara pravo na pravo: Amerike da brani unipolarnost, kao i da multipolarnost grade Rusija i Kina, a koja bi po nekim prognozama mogla i da učestvuje u obnovi bipolarnosti sa SAD, možda u još neisprobanom kombinovanju duela i dueta.
Opstaje nada da takva nadmetanja neće reprizirati bliskoistočna razaranja, koja deluju kao laboratorija za ispitivanje karaktera, dometa i izdržljivosti prava. A nama je, pored tih testova, potrebna i laboratorija za istraživanje – kako smo zapatili uobraženje u kome od sveta očekujemo da nam isporuči više prava nego ovdašnje vlasti. Iako su nam one ukinule i pravo na život u vladavini prava.