Takav epilog isposlovan je opet u Senatu, gde njegovi republikanci nisu dozvolili da bude okrivljen za “podstrekavanje pobune”, kada je 6. januara masa trampista upala u zgradu Kongresa i pokušala (neuspešno) da silom spreči formalnu verifikaciju izborne pobede demokrate Džoa Bajdena.
Iako deluje kao repriza, rasplet je ipak bio premijeran. Posle Predstavničkog doma, ovog puta su se i senatori većinom (57:43) izjasnili da je Tramp kriv, što je ipak bilo nedovoljno za takvu presudu jer je za nju, po Ustavu, potrebna dvotrećinska većina (67 glasova).
I sam drugi impičment (prethodni, u tzv. slučaju Ukrajinagejt, završio se u februaru prošle godine bez predloženog opoziva) bio je premijeran. Prvi put se takav proces otegao i posle odlaska optuženog sa predsedničke dužnosti…
Premijerni niz – počet još 2016, kad je Tramp postao prvi pobednik, bar u novijoj istoriji, tamošnjih predsedničkih izbora bez funkcionerskog pedigrea – nagoveštava nastavak. Dotični bi mogao i da bude prvi bivši predsednik SAD koji će odgovarati pred sudom u krivičnom postupku. A ako i u toj eventualnosti prođe nekažnjeno, njegove pristalice nagoveštavaju da bi na izborima 2024. mogao ponovo da pobedi i postane prvi predsednik (posle Grovera Klivlenda krajem 19. veka) sa dva mandata “na preskok”.
Ne pamti se tako veliki raskol između dve perspektive jednog bivšeg šefa Bele kuće, kao u Trampovom slučaju. Za obe postoje argumenti. Dobrim delom proističu iz drugog impičmenta.
Sada vladajuće demokrate smatraju da bi Tramp morao da pred sudom odgovara kao podstrekač upada njegovih jurišnika u parlament, kada je poginulo petoro ljudi, i kada je, po njima, pokušan državni udar nastojanjem da se spreči regularni prenos vlasti. Pristalice bivšeg predsednika tvrde pak da ga je Senat oslobodio optužbi i da je u pravu što veruje, uprkos jedinstvenim sudskim odlukama, da su pokradeni izbori u kojima je poražen, pa da zaslužuje da dobije priliku da se domogne još jednog mandata.
Začudo, oba kontradiktorna stava objedinio je vođa senatskih republikanaca Mič Mekonel, doduše na polemičan način. Najpre nije sazvao senatsku sednicu dok je Tramp još bio predsednik, pa je potom glasao za njegovo oslobađanje od krivice jer više nije predsednik, da bi posle svega rekao kako je Tramp “nesumnjivo praktično i moralno odgovoran” za nasilan upad rulje u Kongres.
U procepu su bile i demokrate. Znali su da ne mogu da dobiju dvotrećinsku senatsku većinu za osudu Trampa, koja bi im omogućila da mu zabrane kandidovanje za državne funkcije. Ali su prednost dali procesu koji bi ga dovoljno izblamirao, da i ne pomisli na tako nešto.
Ujedno su morali da vode računa i da se impičment ne otegne i uspori Bajdenove antiepidemijske, reformske i kadrovske zahvate, kao i napore za koliko-toliko nacionalno objedinjavanje usred razmahane polarizacije. Pa su odustali od dovođenja svedoka, kad im je postalo jasno da im se neće pridružiti dovoljan broj republikanaca, tako da je drugi impičment trajao samo pet dana.
Neki kažu i da je proces skraćen i da ne bi zašao u Dan zaljubljenih. Neprikladan simbol za međupartijsko bespoštedno rivalstvo…
Dok je ovaj tekst išao u štampu, još su se raspredale priče o posledicama impičmenta. Profesorka prava Ketrin Ros je u Politico.com istakla onespokojavajuće pouke koje bi mogli da izvuku budući lideri. Prvo, da mogu nekažnjeno da prođu i kad nasilno pokušaju da obore izborne rezultate i, drugo, da je gotovo nemogućno da za tako nešto budu osuđeni u parlamentu (pre Trampa su optužbi oslobođeni Bil Klinton 1998. i Endru Džonson 1868, dok je Ričard Nikson 1974. izjašnjavanje predupredio ostavkom zbog afere Votergejt).
Tumačenja su ipak pretežno slojevita. Niz eksperata upozorava da se pokazalo da impičment ne treba da se ustali i da ne postane sredstvo odmazde jer bi, u suprotnom, destabilizovao položaj šefa države, čije su nadležnosti veće nego u mnogim demokratijama. Ima i onih koji Trampove nesuvislosti pravdaju neprikosnovenošću slobode govora.
Još više ih zaključuje da sve ovo što sada potresa političku scenu Amerike treba da inspiriše i na promene u izbornom i ukupnom sistemu vladanja. Tako da se ne ponovi izbor narcisoidnog šoumena, kako vide Trampa, koji je do vlasti dospeo prkoseći establišmentu, a onda i nju koristio i za podrivanje razrađenog demokratskog poretka.
Istovremeno se priznaje i da postoje problemi koje su klasične vlasti zanemarivale, naročito drastično rastuću socijalnu nejednakost, čime su otvorile put Trampovoj populističkoj demagogiji. Pri čemu on nije prezao ni da protivnike etiketira kao komuniste, to jest kao relikte sistema koje je Amerika, sa saveznicima, porazila u Hladnom ratu, a koji joj sada “bodu oči” iz sve konkurentskije, a autokratske Kine.
Šta god ko mislio o američkom impičmentu, ne bi bilo zgoreg da se zamisli zašto se takvo pozivanje na odgovornost šefa države ne dešava u parlamentu njegove zemlje (čast izuzecima). Meni bi, na primer, prijalo i da ovde zaista postoji takva mogućnost. Pa da se na odgovornost pozove predsednik, ko god da je, kad evidentno krši Ustav, kao sada, uveliko izlazeći iz okvira njegove nadležnosti. I neuspeh bi bio premijera koja obećava uspešne reprize…