Otišla je u trenutku kad se i ovde i na sve strane prosto vapi za ljudinama poput nje. Koje bi – kao ona u novinarstvu, aktivizmu i prijateljstvu – radile ono što najbolje znaju, a za opšte dobro.
Uspevala je da izbegne „sukobe interesa“, kakvi nas učestalo uništavaju i kao društvo i kao ljudski rod, jer je njeno usavršavanje principijelnosti podrazumevalo i uvažavanje neumitnih različitosti. U poslednje vreme ophrvavalo ju je saznanje da su stvari u svetu krenule u suprotnom pravcu od njenih svetonazora, srljajući u kršenje i sopstvenih i opšteprihvaćenih principa, uz forsiranje jednoumlja.
Zabrinula se da je i to opaka boleština, nalik njenoj, ali s pretnjom opštem opstanku. Sa ovoga sveta je otišla kao posvećeni altruista, s nadom da će on bar stići da izleči sebe kad već nije stigao i nju, našu Nadu.
A biće mu potrebno sijaset novih vizija, dovitljivosti i računica, znatno drugačijih od dosadašnjih s kojima je dogurao do ivice ambisa. Ovaj vek smo dočekali s mnogo dalekosežnih nada, ali smo ih, kako je pisala i Nadežda Gaće, bacili na žrtvenik ratova, pandemija, klimatskih lomova, drastično uvećanih socijalnih i regionalnih razlika, rastućeg zastrašivanja oružjem za masovno uništavanje.
A sve to, uz slabljenje demokratija, a jačanje autokratija. Sa učestalim zapadanjem u partokratiju (patološka vlast) i kakistokratiju (vlast najgorih).
Iako nijedan lider nema takvu medicinsku dijagnozu, globalna scena je već dugo nalik brodu ludaka. Savet bezbednosti UN je paralisan iako je ovlašćen za očuvanje planetarnog mira jer se njegovih pet stalnih članica poigravaju pravom veta i najveći su krivci za narasle globalne poremećaje.
Rusija amputira Ukrajinu nazivajući je izmišljenom zemljom izmišljene nacije. Kina se izgradnjom veštačkih ostrva širi po Pacifiku. Amerika bi Kanadu, Grenland i Panamski kanal. Francuska i Britanija deluju, pritom, nesnađeno, u pokušajima da ni one ni cela Evropa ne spadnu na status periferne interesne sfere, čiju bi sudbinu krojile tri pomenute goropadne velesile.
Komentator londonskog Obzervera Sajmon Tisdal nalazi da su na čelu te trojke umišljeni „carevi“, pa kaže da postoje i izvesne sličnosti između Donalda Trampa, Si Đinpinga i Vladimira Putina. Sve ih, precizira, krase „autoritarnost, nacionalno uzdizanje i nemilosrdna pohlepa“. Pa da se oni neće međusobno tući, već će svako prigrabiti sebi plen na drugim prostorima.
Uvršćivanje SAD u autokratije nov je i polemičan fenomen. Deo eksperata smatra da je Trampovo liferovanje serije izvršnih uredaba samo oblik antibirokratske revolucije radi povećavanja efikasnosti poretka. Drugi pak tvrde da je sam sebi proširio ovlašćenja toliko da krši Ustav i nadležnosti drugih, pa da je stoga primereno što je protiv njegovih akcija pokrenuto na desetine sudskih postupaka.
Među ovim drugima je i kolumnista Njujork tajmsa Tom Fridman. Trampu zamera, pre svega, kombinovanje uverenja o sopstvenoj nekažnjivosti s kompletiranjem lične svemoći u jednoj vrsti partokratije. Jer njegove pristalice imaju većinu u oba doma parlamenta i u Vrhovnom sudu. Pa se, po pravilu, liderova volja, sugeriše autor, sprovodi sa strahopoštovanjem, uz veliku podršku Ilona Maska, koji sa svoje moćne društvene mreže satire neistomišljenike i mnoge od njih, uz predsednikov blagoslov, izbacuje iz službe.
Ovakva kombinacija nekažnjivosti i prevlađujućeg straha da se tome stane na put, dosad nije viđena, ocenjuje Fridman. Ovde je pak dugo viđana, sve dok studenti nisu počeli bunu za uspostavljanje pravne države kako bi institucije najzad proradile u okvirima svojih ustavnih nadležnosti.
Novi magazin se od osnivanja 2011. zalagao za promene u prilog slobodi medija, ljudskim pravima, vladavini zakona i ostalim vrednostima demokratije. To će nastaviti i bez Nade.
Iako ona ne bi dozvolila da se za njom plače, ipak su svima koji su je dobro znali zaiskrile suze. I dopunile rastući pluralizam suza.
On se raširio iznad klasičnog žaljenja za najbližima ili radosnica zbog ispunjenja želja. Za Nadom su suze navirale i zato što je otišao jedan profesionalni i ljudski uzor novinarske čestitosti, borbe za istinu do poslednjeg daha, bez podleganja sistemskom uterivanju u doba postistine i tabloidizacije.
A pluralizmu suza su doprinele i one koje teku pri susretima sa studentskim maratoncima. To su suze poistovećivanja s njihovim plemenitim ciljevima, samožrtvovanjem i činjenicom da su organizovani bolje od države.
U opticaju su i suze od suzavaca, zadobijenih povreda, pa i gneva što nam se korupcija obija o glavu, bukvalno. Kao i kad režim praktikuje kapitalizam za siromašne, kojima izvršioci plene imovinu, a socijalizam za bogate, koji dobijaju finansijsku potporu da saniraju gubitke.
Naša Nada je ispunila zavet slavnog Džona Štajnbeka – da treba živeti tako da „naša smrt ne donese zadovoljstvo svetu“. Čak sada ima više razloga da svet zasuzi za njom što je nije dovoljno upoznao nego ona za njim, takvim kakvim ga je dobro upoznala.