Ne šali se. Već dve i po godine tvrdi da kao predsednik ima pravo na to, a sada kao da je na korak od službene inicijative. Ne obeshrabruje ga ni svojevremeno zvanično tumačenje – u skladu sa elementarnom logikom – da u pravnom sistemu niko ne može da bude sudija samom sebi, da presudi da mu se ne sudi.
Nijedan njegov prethodnik nije se usudio da unapred izdejstvuje pomilovanje za sebe, pa se i u ovom slučaju Tramp ispostavlja kao pionir, suprotstavljajući lični interes tradiciji i domašaju normi. On i njegovi podržavaoci polaze od činjenice da davanje pomilovanja spada u najšira ovlašćenja predsednika i da Ustav nigde izričito ne zabranjuje vladaocu da vrhunsku milost podari i samom sebi, pa da mu se i to može.
Mnoštvo eksperata smatra da je ovakvo poimanje protivno duhu poretka. Objašnjavaju da tvorci Ustava nisu predvideli mogućnost “auto-pardona” jer nisu mogli ni da sanjaju da će se neko drznuti da ga prizove. I dodaju: kada bi se predsedniku dalo pravo da sam sebe izuzme od odgovornosti pred sudom, to bi značilo da na toj funkciji može nesmetano i da čini krivična dela.
A kada se ima u vidu da bi “auto-pardon” oslobađao gonjenja samo za federalne delikte, a ne i za dela kažnjiva po zakonima saveznih država (gde je nekoliko postupaka u toku), postavlja se pitanje šta, u suštini, smera Tramp? Prigodni cilj mu je da pomiluje što više saradnika i miljenika, kao i, kako se sluti, svoja dva sina, kćerku, zeta…
Slične izlive milosti imali su i drugi šefovi Bele kuće, ali se on od njih razlikuje po dva osnova – i dalje uverava da je pobedio na izborima koje je izgubio, dok istovremeno najavljuje da će se ponovo kandidovati za predsednika već na narednim izborima 2024. I baš na tom raspeću prohteva, između zamagljivanja činjenice i maglovite ambicije, on će nastojati da svoju političku perspektivu predstavi kao jasan plan.
Osokoljen velikim brojem glasova, Tramp namerava da svoju bazu održi u uverenju da je on žrtva “pokradenih izbora” i da Džo Bajden treba da bude tretiran kao nelegitimno izabrani predsednik. Da se, tako, potvrdi kao predvodnik antiestablišmentskog pokreta koji će, neprestano i na svaki način, ometati programe nove vlasti i jedva čekati da je smeni on, kao njegov barjaktar.
Mnogo je lakše tako nešto umisliti nego ostvariti. Poslednja godina Trampove vladavine pamtiće se među Amerikancima kao jedna od najtežih u njihovoj modernoj istoriji – pre svega zbog katastrofalnih posledica naleta koronavirusa, čije je domete on potcenjivao. Primenom vakcine i novih mera predostrožnosti stanje bi trebalo bitno da se popravi, što bi doprinelo i zalečenju ekonomskih rana i snaženju Bajdenove pozicije.
Čak i ako ne bude osetnijeg poboljšanja sunarodničke egzistencije, Trampove izglede za odloženi reizbor onespokojava istorija. Samo je jednom predsedniku uspelo (Groveru Klivlendu pre 127 godina) da ponovo stane na čelo države posle pauze zbog prethodno izgubljenih izbora.
Ali tamo gde mu odmaže istorija, Tramp u pomoć poziva imaginaciju. Ubeđujući sledbenike da i nije poražen, on kao da im sugeriše da bi i “preskok” preko “nelegitimnog” predsednika mogao da se doživi kao kontinuitet. Takvom “razigravanju” služe i medijski nagoveštaji da neće dočekati Bajdena u Beloj kući, da neće prisustvovati ni njegovoj inauguraciji zakazanoj za 20. januar, pa čak i da će tog dana organizovati kontramiting na Floridi za promociju reizbornih aspiracija.
U provokativnom paketu je i pomilovanje. Ako i ne odluči da pokuša sebe tako da nagradi, Tramp stvara atmosferu da on zaslužuje “pardon”, a da ne sme biti “pardona” za Bajdena, to jest da ne treba suditi njegovom predsednikovanju već načinu koji je rivalu omogućio da dođe u poziciju da ga liši vlasti.
Bajden je u kampanji obećavao da neće biti “pardona” ni za jedan Trampov eventualni delikt, podseća Njujorker. Prema mišljenju koautora knjige “Posle Trampa”, bolje bi bilo da Bajden lično bude uzdržan jer bi sudsko gonjenje tek smenjenog predsednika bilo “prvo u nacionalnoj istoriji”, pa i da bi moglo da podstakne ciklične postupke “zub za zub” pri promeni vlasti. Bajdenu bi čak mogao i da koristi Trampov “auto-pardon” jer bi mu bilo lakše da se posveti ostvarivanju neophodnih reformi (koje podrazumevaju i poništavanje niza prethodnikovih odluka), ceni autor u Las Vegas sanu.
Ako pak preventivno izricanje pomilovanja predsednika samom sebi bude onemogućeno ili bar nepreporučljivo, postoji i vanredna mogućnost da se ono posredno izdejstvuje. Za to je potrebno, sugerišu eksperti, da Tramp sebe proglasi privremeno nesposobnim za predsednikovanje, pa da najvišu funkciju preuzme potpredsednik Majk Pens i u tom svojstvu pomiluje “onemoćalog” Trampa.
Amerika je sebe poodavno definisala kao zemlju svestranih mogućnosti za afirmaciju. Nije očekivala da će u širenju primene tog gesla dogurati dotle da joj predsednik, bez dokaza, ne priznaje rezultate glasanja i za sebe priželjkuje preventivno pomilovanje.
Ne priliče demokratiji tolika uzdrmavanja dva stuba na kojima počiva – izbora i vladavine zakona. Za takva izvitoperavanja u njoj ne sme biti pardona…